Saša Ilić ekskluzivno za UNU o čudu sa Atromitosom i dolasku na klupu Partizana: Volim ga, moj je

Redak je fudbaler, na svetskom nivou, kog svi cene, da nema protivnike van terena, da nema neprijatelje među rivalima, da ga poštuju tuđi navijači... Jedan takav, redak primer sportiste, dolazi iz Srbije i nema ko za njega ne zna - jednostavno se zove Saša Ilić (46). 

Najpoznatiji kapiten Partizana u 21. veku, igrač koji je karijeru počeo i završio u crno-belom dresu, umeo je da bude nervozan tip na terenu dok utakmica traje, ali kada sudija odsvira kraj nema tog sa kim se ne pozdravi ili ne zagrli. Van terena je tek posebna priča o poštovanju Ilićevog lika i dela, kako kao čoveka tako i kao igrača. To je čovek o kom čak i Delije nemaju ništa loše da kažu. 

Kakav je Saša prema ljudima, takvi su i ljudi prema njemu - uglavnom neposredni i jednostavni. Baš takav razgovor za UNU imali smo sa njim, a povod je bio odličan uspeh koji je kao trener Atromitosa postigao u poslednjih devet kola od kada se doselio u predgrađe Atine.

Kako je raditi u Atini?

"Još sam mlad trener, a u ovom poslu se nikada ne zna šta donosi sutra. Sa CSKA sam imao peh kada smo u zadnjem kolu izgubili i utakmicu i titulu... Vratio sam se iz Sofije u Beograd i kad sam se odmorio od svega stigla je ponuda Atromitosa. Prihvatio sam taj izazov, poziv tima sa dna tabele grčkog prvenstva. Došao sam u Atinu 23. oktobra i od tada smo odlični. Posebno ponosni na dve pobede protiv rivala iz vrha - Arisa u gostima i Panatinaikosa", kaže Saša Ilić na početku razgovora za UNU, trener koji u svih devet kola, koliko je vodio ekipu, ne zna za poraz.

Ambicije se menjaju u hodu, bez pritiska je teže napredovati

Koliko su se ambicije kluba promenile posle dva meseca i neočekivanog uspeha?

"Kad su me zvali cilj je bio čupanje iz zone ispadanja. Sada smo daleko od dna tabele i ciljamo šesto mesto, odnosno plej-of. Ekipa ima potencijal, a ja i moji saradnici smo došli da im damo iskustvo. Pritisak ne postoji i sve je rasterećenije, iako ja nisam na to navikao".

Zvuči kao da je Atromitos idealno mesto za rad?

"Reč je o stabilnom, familijarnom, klubu. Gazda je prijatan čovek koji ispunjava obaveze na vreme, što je prava retkost u grčkom fudbalu. Sa druge strane kad klub igra bez pritiska, jer pritisak stvaraju navijači, a mi ih još nemamo, to se odražava na ekipu. Lako se uljuljkaš. Nedostatak motivacije kod mladih igrača lično me nervira, jer sam ja navikao na drugačije, ali nema odustajanja. Zato smo mi tu da ih trgnemo. Možda uspemo da dobijemo i navijače", kaže Ilić i dodaje da je u svakom radu sa mladima danas potrebno mnogo pirče, komunikacije, rada, ali i sreće. 

Tenzije između Zvezde i Partizana su normalne

Kao dete Partizana i veliki njegov navijač vidite li sebe, u budućnosti, kao trenera Partizana?

"Vidim. Volim ga, moj je i normalno je da tome težim. Ali polako. Postoje neki božiji putevi koje ne bi trebalo zaobilaziti". 

U Partizanu i Crvenoj zvezdi pritisak je mnogo veći, a on dolazi iznutra, neretko, i spolja. Koliko večite tenzije utiču na večite rivale?

"Kod nas postoje dva kluba, uz dužno poštovanje prema ostalima. I među njima je stalna tenzija, što je normalno. Nekad je Zvezda bolja, nekad Partizan. To je rivalstvo koje se stalno okreće. Ljudi moraju da shvate da je u velikim klubovima ogroman pritisak, sve je na život i smrt. To naučiš još kao mlad igrač. Ja sam u Partizanu bio od svoje devete godine. I navikao sam se. Tamo postoji moranje pobeđivanja".