UNA vremeplov: Brazilci su u Meksiku igrali sambu i ostvarivali rekorde

Svetsko prvenstvo u fudbalu održan u Meksiku 1970. godine bilo je po mnogo čemu specifičan, a najviše po povratku napadačke igre.

Posle nekoliko Mundijala na kojima se igralo prljavo, "ispod struka", Brazilci su zaplesali sambu, otišli do kraja i postali prva nacija sa tri trofeja. Ovo je bilo i prvo takmičenje sa TV signalom u boji.

Na putu do zlata su Pele, koji je odustao od reprezentativne penzije, i društvo prepravili istorijske knjige ostvarivši mnoge rekorde.

Karioke su dobile svih šest mečeva na prvenstvu. Prethodno su i kroz kvalifikacije prošli bez poraza. Zatim, tokom takmičenja su porazili dvostruke prvake Urugvajce i Italijane, te aktuelne šampione Engleze čime su postali prvi tim koji je na putu do titule uzeo meru šampionima Evrope, Južne Amerike i sveta.

Pele je ušao u anale kao prvi igrač sa tri zlatna odličja. Žairzinjo je postao prvi fudbaler koji je davao golove u svakom meču na Mundijalu. Selektor Mario Zagalo se upisao u besmrtnike kao prvi čovek koji je planetu pokorio i kao igrač i kao trener.

Kada na sve to dodamo podatak da su Brazilci uistinu plesali na terenu čuvene "Azteke", igrali na gol više, lepršavo, odvažno, onda je jasno zašto mnogi smatraju da je ova generacija najbolja u istoriji svetskih šampionata.

Ni Italijani u finalu (4:1), ni Urugvajci pre toga (3:1), nisu imali nikakve šanse za podvig. Bronza je pripala Nemcima koji su bili bolji od Urugvaja (1:0), nakon što su prethodno izgubili od Italijana (3:4) u tzv Utakmici veka, ludoj fudbalskoj bitci u kojoj je pet od sedam golova palo u produžecima.

Vredi dodati da je El Salvador debitovao na najvećoj smotri fudbala, nakon što je u baražu eliminisao Honduras. Duel ljutih rivala doveo je do Fudbalskog rata u julu 1969. Konflikt je trajao četiri dana, odnosno okruglo 100 sati.

Po prvi put na SP su nastupili Izrael (i za sada jedini), te Maroko, dok Argentina prvi i jedini put nije uspela da prođe kvalifikacije.

Prvenstvo u Meksiku ostalo je upamćeno i po prvom Paninijevom albumu sa samoljepljivim sličicama koji je decenijama kasnije izazivao, i još izaziva, kolekcionarsku maniju.

Takođe, sudije su od ovog prvenstva dobile mogućnost da igrače kažnjavaju žutim i crvenim kartonima. Međutim, kako se igralo tečno i bez grubosti, nijedan fudbaler nije isključen.

Meksički turnir bio je revolucionaran i po tome što je pred premijernu bitku domaćina i SSSR u vazduh pušteno 50.000 raznobojnih balona. Od tada svaki šampionat počinje svečanom ceremonijom otvoranja.

Jugoslavija nije uspela da se kvalifikuje na drugi Mundijal u nizu. Plavi, vicešampioni Evrope, bili su favoriti u grupi sa Belgijom, Španijom i Finskom, međutim, kobni su bili remi i poraz protiv Crvene furije, koji su Crvene đavole pogurali ka vizi za Meksiko.

Selektor Rajko Mitić tokom kvalifikacija je dosta menjao, bilo je tu i igrača kojima je falilo iskustva, što je, između ostalog, rezultiralo neuspehom. Najbolji strelac bio je Dragan Džajić sa četiri gola, dok su Slaven Zambata i Vahidin Musemić postigli po tri pogotka. Standardni su bili i Dragan Holcer, Ivica Osim, Rudolf Belin, Jovan Aćimović i Ilija Petković.