UNA vremeplov: Italija postala prvak pod uticajem fašizma

Najbolji fudbaleri planete drugi put pod okriljem FIFA okupili su se 1934. godine u Italiji na kontroverznom Mundijalu koji je ostao pod senkom fašističkog diktatora Benita Musolinija.

Musolini je planetarnu smotru vidio kao idealnu priliku za promociju svog pokreta, a lokalna vlada direktno se mešala u organizaciju utakmica, dodatno šireći fašističku propagandu.

I ne samo to. Prema navodima iz više izvora, Musolini je učinio sve da Azure "pogura" ka kruni. To je i postigao mitom, korupcijom pa čak i vlastitim delegiranjem sudija.

Treba imati u vidu i činjenicu da je italijanska reprezentacija tog vremena uistinu imala kvalitet, što potvrđuje podatak da je osvojila Olimpijske igre 1936. u Berlinu, te i naredno Svetsko prvenstvo u Francuskoj.

Sjajni taktičar Vitorio Poco odlično je vodio nacionalni tim koji je vizu za završni turnir 16 najboljih morao da izvadi preko Grčke. U četvrtfinalu su deklasirane Sjedinjene Države, u polufinalu je pala Španija, doduše, nakon ponovljenog duela, a zatim u bici za trofej i Čehoslovačka.

Više od 55.000 gledalaca na stadionu Nacionalne fašističke partije strahovalo je za epilog pošto su Čehoslovaci preko Antonina Puča poveli. Igrao se 71. minutu. No, Azuri su odbili da se predaju. U furioznom finišu zablistali su Raimundo Orsi i Anđelo Skjavio za veliku rimsku feštu. Treće mesto osvojila je Nemačka pobedom nad Austrijom.

Za razliku od urugvajske premijere, na kojoj je osvetlala obraz Evrope, Jugoslavija nije uspela da se plasira na drugi Mundijal. U kvalifikacijama koje su se igrale po jednokružnom bod sistemu, Plavi su kod kuće odigrali 2:2 sa Švajcarskom, zatim su u Bukureštu poraženi od Rumunije 1:2, te su sa jednim osvojenim bodom zauzeli poslednje mesto u grupi.

I u ovom ciklusu takmičenja selektor je bio Boško Simonović, a uz rame herojima iz Urugvaja, Aleksandru Tirnaniću, Milutinu Ivkoviću, Blagoje Marjanoviću i Đorđu Vujadinoviću zaigrali su mnogi novi fudbaleri, od kojih je najveću slavu dostigao golman Franjo Glaser.

I za italijansku smotru su vezane mnoge specifičnosti i anegdote. Na primer, Urugvaj je u istoriji Svetskog kupa upisan kao jedini tim koji nije branio krunu. Razlog: Urusi su odbili da učestvuju jer Italijani nisu nastupili na premijeri održanoj u njihovoj zemlji.

Tu premijeru je Argentinac Luis Monti zapamtio po bolnom porazu u finalu od domaćine. Tugu je zamenila sreća već četiri godina kasnije, kada je sa Azurima pokorio planetu.

Takođe, Mundijal iz 1934. ostao je upisan kao jedini na kojem su u finalu svoje reprezentacije predvodili golmani - Italiju Đampjero Kombi, Čehoslovačku František Planička.

Verovatno i najveća drama dogodila se četiri sedmice pre smotre kada je domaći strateg Poco povukao prilično šokantan potez. Naime, odlučio je da već pomenuti Monti i Skjavio dele sobu tokom dvomesečnih priprema u Alpima. Njih dvojica bili su zakleti neprijatelji, ali su za dobrobit reprezentacije stavili ego sa strane i postali šampioni.

Vredi dodati i da je novi planetarni prvak imao čak sedam igrača rođenih van svoje teritorije - najviše u istoriji. To su Atilio Demarija, Enriko Guaita, Monti, Orsi (Argentina), Anfilođino Guarisi (Brazil), Feliće Borel (Francuska) i Mario Varljen (Hrvatska).