Beskućnici u Srbiji: Bez lične karte, ni dinar od države

Od početka pandemije koronavirusa u Srbiji je bespovratna finansijska pomoć građanima podeljena dva puta, ali su oni kojima je ta pomoć možda i najznačajnija ostali uskraćeni, jer su nevidljivi za sistem. 

Beskućnici imaju mogućnost da dobiju ličnu kartu, ali ono što ih obeshrabruje, pored toga što ne veruju u sistem, je procedura koja dugo traje, koja nije prilagođena uopšte ljudima koji nemaju svoje prebivalište – a koji sebe i nazivaju beskućnicima, a kao takve ih i sistem prepoznaje. 

"Uslov je da dobiješ pomoć od države – da imaš ličnu kartu. Ti si nevidljiv i inače – ne možeš da ostvaruješ pravo na zdravstvenu zaštitu, ne možeš da pokušaš da ostvariš pravo na socijalnu zaštitu, da ne pričam o mogućnosti zapošljavanja ... Prošli talas finansijske pomoći je mimoišao njih, koji su, neko će reći, u najvećoj potrebi. Zašto – zato što nemaju lične karte. Da bi dobili ličnu kartu oni moraju da obezbede neko prebivalište", objašnjava Igor Mitrović iz ADRA (globalna humanitarna organizacija Hrišćanske adventističke crkve).

Procedura je komplikovana i dugotrajna, kaže Mitrović, i dodaje da je jedan od planova njihove organizacije razgovor sa svim institucijama kako da se skrati ova putanja. 

"Kada se pojave u policijskoj stanici, podnesu zahtev i kažu ja sam beskućnik, nemam prebivalište, čuo sam da mi zakon omogućava da se prijavim na adresi Centra za socijalni rad. Nakon toga, policija po zakonu, terenskom posetom proveri da li je ta soba zaista kao što je navela u zahtevu, živi na toj lokaciji. U ne malom broju slučajeva donese se negativno rešenje zato što se  terenskom posetom utvrdilo da ta osoba nije bila tu", objašnjava Mitrović. 

Nakon toga osoba sama ili uz pomoć podnese žalbu, ta žalba dođe do drugostepenog tela, u ovom slučaju to je gradska uprava policije, a iskustvo iz ADRE je da u 100 odsto slučajeva žalba bude usvojena. Ali u međuvremenu se izgubi 6 meseci, nekada i do godinu dana zbog cele te putanje koja je bespotrebno dugačka.

Goran, 62 godine, nema dokumenta, izgleda vrlo uredno i sređeno, nikada ne bi pomislili da je beskućnik, a sam i kaže da među beskućnicima ima onih koji vode računa o sebi i da često prolazimo pored takvih ljudi na ulici, a koji se po izgledu ne razlikuju od sugrađana koji imaju krov nad glavom. 

"Lekari neće da nas prime"

"Nisam prijavljen i ne želim ličnu kartu, ali sam se vakcinisao, sve sam vakcine uredno u životu i primio. Jednom sam išao da lečim pluća – nisu hteli da me prime u dom zdravlja i od tada ne idem kod lekara. Bilo mi je loše, pa me prošlo, to je bilo pre 4 godine, lekarka je rekla da sam preležao zapaljenje pluća. Ali živ sam. Bolje da imam vakcinu, kad neće da me leče, a tek sad kažu da ne može ni da se stigne kod lekara. Nas neće ni da prime, ni da pogledaju", kaže Goran koji je već 7 godina na ulici.

Na pitanje da li zna da bi sa ličnom kartom mogao da ostvari pravo na pomoć države, Goran jednostavno odgovara da to ne želi i da mu ta vrsta pomoći ne treba, jer kako objašnjava – "ne želim ništa".

Ono što je vidljivo na ulicama Beograda poslednjih meseci je porast beskućnika koji se snalaze na različite načine, a najuočljivija promena je ona u podzemnom prolazu na Zelenom vencu – danju su tu ulični prodavci i muzičari, a noću se ovo mesto pretvara u spavaonicu za one koji nemaju krov nad glavom. 

"Pravo da ti kažem nemam kuću, na ulici sam. Došao sam pre osam meseci na Zeleni venac, došao sam iz Nemačke, nisu me vratili, sam sam došao. Ne odgovara mi tamo, ne plaćaju mi. Bolje je na Zelenom vencu, zaradim i za klopu, a imamo i gde da jedemo mesto u Francuskoj (ulici). Šta zaradim na ulici – hiljadu dinara, dve ako mogu, to mi je zadnje za cigarete, za krov kad mi treba... Ja sam Ramadan Đ., imam ličnu kartu, prijavljen sam u Rakovici. Ako proživim još ovu godinu, šta ću", kaže ovaj beskućnik koji trenutno boravi u podzemnom prolazu i jedan je od retkih koji uopšte želi da govori za medije. 

Većina onih koji su bez krova nad glavom ne žele da daju izjave, još manje imaju poverenja u kameru ili diktafon, a kao glavni razlog navode potpuno odsustvo poverenja u ono što će na kraju i biti objavljeno, dok je nekima problem da ih ne prepoznaju porodica ili prijatelji. Ramadan uglavnom pomaže u okolnim radnjama i kafićima, jedan deo zaradi i od onoga što mu udele prolaznici, a uglavnom troši na cigarete i alkohol. 

Beskućnici uglavnom ne žele da se vakcinišu, imaju dodatno nepoverenje prema sistemu, ali jesu zabrinutiji za zdravlje i češće dolaze kod terenskih zdravstvenih radnika ili traže da oni dođu kod njih češće nego ranije. ADRA je aktivnosti sa zdravstvenom ekipom na terenu krenula u junu prošle godine. 

Mitrović kaže i da ih savetuju da se testiraju i vakcinišu, ali da možda svega 10 odsto posluša njihov savet. 

"Imamo neke primere beskućnika koji su bili hospitalizovani zbog kovida, ali možemo ih nabrojati na prste jedne ruke. Drugi, koji su inače hronični bolesnici, ti i ne znaš kad se razboli od čega se razboleo, mi možemo samo neku primarnu zaštitu da pružimo na terenu. Imamo slučajeve onih koji su se vakcinisali, ali to je jako mali broj", navodi Mitrović iz ADRA.

Niko ne zna koliko ima beskućnika

U popisu Republičkog zavoda za statistiku iz 2011. godine prikupljeni su podaci o 18287 beskućnika, a sledeće godine sa novim popisom u zavodu kažu da će biti i novih podataka kada je ova populacija u pitanju. Broj beskućnika je teško utvrditi i cifre variraju usled mnogo faktora.
 
U saradnji sa gradom Beogradom, Sekretarijatom za socijalnu zaštitu i lokalnim samoupravama Vračar, Stari grad i Palilula organizacije Crvenog krsta su tokom decembra 2020. godine i od sredine januara meseca 2021.godine formirale privremene prihvatne centre za lica bez krova nad glavom koja žive na ulicama Beograda, navode iz ove humanitarne organizacije.

Crveni krst Vračar već treću godinu u ulici Sazonova 119 pruža pomoć licima kojima je potrebno  privremeno  izmeštanje sa ulice, dok su Dnevni centri na Starom gradu u ulici Solunska 14 i u Jabučkoj ulici broj 11 2020, odnosno 2021. godine prvi put otvoreni za potrebe naših posebno ugroženih sugrađana tokom zimskih meseci. 

"Do zatvaranja, 15. marta 2021. u dnevnom centru na Vračaru registrovane su 1403 posete. Dnevni centar na Paliluli je zatvoren 29. aprila 2021. godine gde su zabeležene ukupno 1782 posete. U Solunskoj ulici, na Starom gradu, Dnevni centar za lica bez krova nad glavom je otvoren i dalje, svakog dana od 12-14č. Broj korisnika na dnevnom nivou varira u zavisnosti od perioda godine i vremenskih uslova, pa se taj broj kreće od 25-45", objašnjava Slađana Matijević iz Crvenog krsta Beograda.

Mitrović kaže da se terenskim radom u ADRA bave tek od prošle godine, a da mesečno otkriju oko tridesetak novih korisnika. On objašnjava da metodologija i način popisivanja beskućnika imaju dosta manjkavosti, te da je broj do kojeg se došlo 2012. godine se odnosio samo na one koji su u tom trenutku bilo korisnici neke usluge socijalne zaštite.

"Najveći broj njih nisu korisnici bilo kakve usluge. Najveći broj beskućnika, kojih sad imamo od 500 do 1000 su muškarci starosti oko 55 godina, sa određenom školskom spremom i radnim iskustvom, većina njih je imala porodice. Taj profil je skoro isti sa onim koji smo videli posle popisa 2012. godine. Ono što znamo je da skoro svi oni imaju pridružene bolesti", objašnjava Mitrović.

Đorđe D. je došao do autobusa koji u organizaciji ADRA i USAID tri puta nedeljno beskućnicima nudi hranu, medicinsku i higijensku zaštitu. On je došao da se ošiša, a muku muči već tri meseca sa šugom, pa se nada da je ovo poslednji tretman kada će se i rešiti ove kožne infekcije. Nije zainteresovan za vakcinaciju.

Znaš kako je – neko ti daje, neko ti ne da

"Spavamo u jednoj napuštenoj kući, imamo dušek i jorgane, nemamo grejanje. Dobijemo hranu, snađemo se na više mesta. Ja sam rođen 1960. godine i imam ličnu kartu i dobio sam 3000 i nešto dinara, a da nisam imao ličnu kartu ne bi dobio pomoć. Nemam šta da krijem, bavim se žickanjem, ako znaš šta je to, ispred pekare, jedne dobre pekare – neko ti daje, neko ti ne da. Ali to nije krađa, nije prevara, možeš da zaradiš da pojedeš, ako si alkoholičar kupiš rakiju. I neko se sažali, neko me otera u p.m, ali tu ne možeš da se tučeš. Ako imaš mozga, ne možeš da se tučeš... Ako ti neko opsuje mater, ti mu kaži – hvala puno. Ja da nemam pameti, ne bi imao nikad para, ja sam potpuno nepismen. Odrastao sam bez roditelja, moja baba je bila nepismena. Imam sva dokumenta, nijedan razred osnovne škole, al’ sam pismen. Nisam se vakcinisao i neću, od korone se ne plašim. Oni samo kažu umro od korone taj i taj, a što ne kažu koliko se dece rodilo?", kaže Đorđe D.

NAPOMENA – pitanja su poslata i više puta kontaktirano sa Sekretarijatom za socijalnu zaštitu Beograda, kao i sa Gerontološkom centrom Novi Sad – i pored obećanja i čekanja na odgovore više od 15 dana – ništa se nije desilo.