Đorđe Joksimović šest puta pešačio od Kragujevca do Beograda, a sve to samo da bi bio otac svojoj deci

Možete li da zamislite bol kada vam institucije, zbog siromaštva, oduzmu pravo da budete roditelj svojoj deci? Zamislite kako je to kada nemate krov nad glavom, a jedino utočište vam je stari automobil u kojem danima i noćima posmatrate svoju decu kako rastu, kako se smeju ili zapravo ne, kako polaze u školu - a vi ne možete da učinite ništa.

Možete li da zamislite očaj koji vas natera da štrajkujete glađu, da biste skrenuli pažnju na svoju nevolju, a zauzvrat izgubite posao? Šest puta pešačite od Kragujevca do Beograda, tražeći rešenje, jer ne znate šta više da učinite da biste dobili priliku da ponovo budete otac. I kada se čini da je noćna mora završena, shvatate da to nije bio san - to je vaša stvarnost.

Ovo je priča o Đorđu Joksimoviću, čoveku koji je preko noći ostario, ali je na kraju uspeo da povrati ono najvrednije - pravo da bude otac svojoj deci. Njegova borba, u kojoj je istrajao uprkos svemu, pokazuje da je ljubav prema porodici jača od bilo koje prepreke.

Ima 58 godina i ne zna ko su mu roditelji koji su ga ostavili: Ovo je neverovatna priča jednog Svetozara

Mali čovek u borbi protiv sistema i život u kom se stari preko noći. Možda bi tako zvučalo najkraće moguće rečeno, da priča nije mnogo teža i mnogo gora. Istovremeno to je i film, jer na kraju se sve završava dobro. Ali taj početak i ta razrada to se jedva preživelo.

“Ja sam svoj cilj znao i znao sam da ću da vratim decu ili da ću da izgubim život. Bio sam totalno uporan, meni život bez njih ne treba”, kaže otac tri devojčice Đorđe Joksimović za UNU. 

Kao da je juče bio taj 11. mart 2015. godine. Svi srećni i nasmejani, ali tog dana vrlo kratko. Od tog dana pa naredna četiri ništa nije ni jeo ni pio, ali je peške stigao do Beograda, jer otac nije ni mogao drugačije - oduzeli su mu Mariju, Laru i Bebu, sve što je imao.

”To je jedna teška životna priča i nije lako da se razume. Tuđa muka nije ono što vas boli. Teško je da ostanete bez dece i da se borite za sopstvenu decu i da se osećate nemoćnim. U toj situaciji da ne možete da pobedite i ne možete da budete sa svojom decom i ne znate gde ste pogrešili i nije vam jasno zašto to što nemate sredstava na primer, zašto je to od značaja kada vi volite vašu decu. Zašto je tamo neko ko ne poznaje vašu decu bolji i sa većim roditeljskim kapacitetima od vas, a inače nije”, kaže za UNU Đorđev advokat Aleksandar Milićević i dodaje: 

“Nudili su mu pomoć, nudili su mu stanove, poslove, novce, život u inostranstvu. Nudili su mu tužbe različitim sudovima koji uopšte nisu nadležni za to, ali onda je on shvatio i opredelio se za pravi put, njegova volja je bila stalna, permanentna i bio je baš inspiracija. Suština priče je da je on imao volju koja je bila neverovatna i gurao je, verujte mi sasvim jako”.

U skladnom braku i skromnom životu Jasmina i Đorđe Joksimović dobili su bogatstvo. Te 2015. godine postali su najsiromašniji i najnemoćniji ljudi u Srbiji. Oduzete su im sve tri ćerke, bez obzira na činjenicu da su bili divni roditelji. Tako je procenio Centar za socijalni rad i to je slovo zakona. 

“To nikada neću zaboraviti. Tog jutra kada sam ušao, doručkovali smo, supruga je skuvala kafu, a ja sam otišao u komšiluk na 100 metara od kuće da poprskam voće. Kad sam se vratio, čovek mi jedan, prijatelj, kaže da su mi deca pokupljena sa igrališta od strane policije i hitne pomoći. Odlazim u centar, on zatvoren, zatim odlazim u SUP. Najteži trenutak je taj kada su mi deca oduzeta, to mi je bilo najteže”, priseća se Đorđe Joksimović, a advokat dodaje:

“Razlog je ekonomske prirode, jer on nije imao primanja koja su bila adekvatna, nije imao dom u kome bi mogao da bude sa decom da živi. Automatski to znači da nije adekvatan, jer nema uslove razvoj svojih roditeljskih kapaciteta”.

Tajna čuvana 27 godina - ovako je naš slavni odbojkaš Željko Tanasković jednom Dači promenio život

U borbu je krenuo sam

Porodično su živeli od 14.200 dinara socijalne pomoći, a nešto malo manje od 96 hiljada dinara država je dala hraniteljima da o njihovoj deci preuzmu brigu. Jasmina je završila u psihijatrijskoj ustanovi, a Đorđe je u borbu krenuo sam.

“Cela priča je počela iz mesta Žgaljice. Deca su pokupljena sa igrališta koje je ovde napravljeno pored Žgaljičke reke. Odatle sam šest puta pešačio do Beograda, kretao sam iz Žgaljice da bih vratio svoju decu. Nažalost, to igralište je sada zarastao u travu, ali sva priča je krenula baš sa tog igrališta. Decu sam vratio, hvala svim ljudima koji su meni pomogli”, kaže Đorđe i dodaje:

”Prvi put sam video svoje tri ćerke posle pet, šest dana, morali su tada da mi ih dovedu na kratko. Rekao sam im da će tata da bude uvek uz njih i da će da ih vrati, to sam im obećao istog momenta. Morao sam da stežem srce tada, da ne plačem, da budem jak pred decom. Deca su mi smeštena u Topolu u hraniteljsku porodicu, a supruga na psihijatriju, pa odatle u dom 'Male pčelice' gde leže psihijatrijski bolesnici i ona je i dan danas bez oporavka”, priča on. 

Tog 11. marta deca su sa majkom bila u parku i igrala se. Za sat i po vremena ostao je bez sve četiri. Scenario u kom izgleda kao da je neko iskoristio period njegovog odsutva i u kom niko nije razmišljao kakve će to posledice ostaviti po sve njih za čitav život. Pod izgovorom da je to što rade najbolje za decu i što je natragičnije od svega sve po zakonu.

“Ujutru je bila srećna i zadovoljna osoba, nije bila bolesna tog trenutka, 100 posto nije, ona je dobila napad kada su deca razdvojena od nje. Prvo što mi je rekla radnica Centra za socijalni rad Mirjana Hadžić bilo je - idi prvo obiđi suprugu da vidiš kako je ona. A ona je bila na psihijatriji vezana za krevet u besvesnom stanju”, seća se otac tri devojčice i nastavlja:

“Svaka majka pobesni u tom trenutku kad joj neko uzima decu i svaka bi tako pobesnela. Oni su to prikazali kao sliku koja odgovara psihijatrijskom slučaju. Mnogo je tu bilo nepravde, organizovane nepravde to tvrdim. Deca znaju gde im je majka, lepo im je objasšnjeno i znaju sve šta im je rađeno i šta se radi i dan danas”. 

Šest i po godina jedan otac bio je željan svoje dece

760 kilometara i šest i po godina - toliko je bilo dugačko i toliko je trajalo.....suđenja, pretnje, uvrede, štrajk glađu, uslov za uslovom i nikad dovoljno i nikad dobro. Sve to vreme o njegovoj deci brinuli su drugi, srećom fini ljudi.

“Ta deca su želela da budu kod njega. Hranitelji koji su čuvali tu decu su na kraju njega puštali da dolazi i da vidi decu iako to nisu smeli da rade. To je presedan iz razloga što nije uobičajeno, kada pogledate sa strane statistiku, sudsko pravnu praksu, da otac dobije takvu vrstu položaja pre svega inferiornog, a da onda nakon toga dobije pobedu u sporu i da preokrene situaciju u svoju korist i izbori se za cilj i na kraju dobije verdit sudsku potvrdu”, kaže advokat.  

Dok je on spavao na pločniku ispred Vlade Srbije, Srbija i region su držali parole na kojima je pisalo da smo svi mi Đorđe. I kada je presuda o vraćanju roditeljskog prava došla u njegove ruke nije mogao da veruje u ono za šta se sve godine zapravo borio. Čak ga i danas jedino zagrljaj njegove dece vraća u realnost.

“Sve mi je bilo zabranjeno, posete, bilo kakva priča. Centar je pravio razdor između mene i hranitelja. Međutim ja sam ostao dostojan sebe i svoje dece, nikada ih nisam uvredio niti bih, zato smo ostali lepo i dan-danas tu hraniteljicu moja deca s poštovanjem zovu mama. Dok sam živ, ja ću njih da cenim i poštujem, šest i po godina su oni čuvali moju decu. Pratio sam sve, svaku situaciju, bile su pedantne, obučene, svi znaju da sam 15 dana spavao u autu da bih video kako deca idu u školu, da bi video prvi polazak Bebe u prvi razred”, rekao je Đorđe i dodao: 

“Sve sam to iz jednog starog auta video. Teško je kad prođete preko puta, moram po drugom da pošaljem sladoled deci, sve mi je bilo zabranjeno, ali sve sam izdržao. Godinama sam razmišljao šta i kako, noćima nisam spavao, ja i dan danas ne mogu da povratim kilažu kada sam imao kada su deca oduzeta. Nespavanje, ne možete da jedete, razmišljate šta, kako da uradite, novac treba ogroman za suđenja”.

"Ja sam umro, a on je živ, jer njegovo srce kuca u meni": Ovako je Goran uhvatio poslednji voz za život

Đorđe je sve vreme imao ogromnu podršku naroda, a njegova životna priča i borba stigli su do najudaljenijih tačaka na planeti. Postao je i inspiracija za srpski film Srdana Golubovića “Otac”. Njegov cilj bio je da korak po korak od Kragujevca do Beograda i koliko god puta da treba ide sve dok ga i zvanično neko ne primi. Prvi put je bila ciča zima, poslednji put kad je išao pljuštala je kiša. Između prvog i poslednjeg išao je još četiri puta. Sve dok ga nije primio predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

”Prvi put je bilo najteže što se tiče odlaska u Beograd, krenuo sam svesno da stignem, ali nisam bio toliko pripremljen što se tiče puta, gde mi je najbliže, gde mi je najkraće. Kad sam krenuo, snagu mi je davao narod. Do Beograda sam uz sebe imao narod, nuđeno mi je da jedem, da pijem, najteže mi je bilo kada sam stigao do auto-puta. Vratila me je policija, lepo su mi objasnili. Imao sam na sebi patike starke kineske i stigao sam do Avale, kao dan danas gledam sliku svoju - meni pukla peta, preko puta Hitna pomoć, ja tražim zavoj, oni kažu ne mogu da mi daju pošto nisam sa te teritorije. I staje neki čovek, strane tablice, nudi se da me poveze, zavijam nogu, stižem do Vlade. Tada je gospodin predsednik bio premijer, ispred Vlade me obezbeđenje pita šta želim, znaju da dolazim, ja im kažem da dolazim zbog dece, oni meni da moram da sačekam, nude mi sendviče i čaj. Ja tu noć provodim na kartonu ispred Vlade, čekam da dobijem odgovor i dobijam obećanje da se vratim u Kragujevac, da će deca da mi budu vraćena i ja tu ne odustajem”, priča nam Đorđe i u jednom dahu nastavlja: 

“Ta slika dolaska kod predsednika mnogo menja sve. Videli su da nema sile te da ću ja da odustanem od moje dece. Bio je pljusak kada sam stigao do Mladenovca, kad su rekli da će predsednik da me primi u 8, 9 ujutru. Prespavao sam kod mojih velikih prijatelja Gage i Nikole, nudili su mi i smeštaj i sve nisam hteo da prihvatim. Predsednik me je primio i ja sam mu ispričao sve, mada je on već sve znao šta je i kakva je istina. Svu moju biografiju je imao, normalan čovek je video da se borim za svoju decu, da ne trazim ništa neostvarivo. Posle toga je rekao da će da izvrši kontrolu što se i desilo, mnogi papiri su vraćeni koji su kao bili zagubljeni. Nisam ja tražio da meni predsednik reši situaciju, meni je cilj bio da stignem do njega. Znao sam da će svaka druga osoba da shvati ozbiljno tek kad ja dođem do njega, verujte da nisam ni tražio. Verujte da nisam tražio, cilj mi je bio da dođem, meni je bilo važno da ljudi shvate da roditelji mogu sve za svoju decu.”

Vrlo često pokušavan da se ospori kao otac, Đorđe je predstavljan kao neko ko nije podoban za svoju decu. Na sve to onda kada je svoju borbu usmerio na štrajk glađu dobio je i otkaz.

“Imao sam u to vreme, nisu deca bila gladna, nisu trpela. Cela Žgaljica može da potvrdi, ali to je sve bilo organizovano. Mnogi ljudi su progovorili u Centru za socijalni rad, nisu svi ljudi isti. Doslovce je to bilo organizovano, ne samo sa mojom decom, sa mnogom decom je bilo tako. Moje najmlađe dete je trebalo da ide u Švajcarsku za 10 hiljada evra, da se da na usvajanje moja Beba. Sve je to bilo organizovano. Nemam šta kome da praštam, oni sami treba da razmisle o svojim postupcima, da shvate šta su uradili i kako i da budu pred bogom čisti i da se pokaju. Ja nisam svetac da njima opraštam, neka im Bog prašta”, kaže za UNU Đorđe Joksimović.

'Život kao priča': Humani čin Petra Ristića za porodicu Đalinac i njihovo lepše sutra

Marija, Lara i Beba rodile su se 2010, 2011 i 2013. godine, odvojene su od roditelja kada su imale 5, 6 i 2 godine. Vraćene su svom ocu sa 11,12 i 8. U međuvremenu Đorđe je završio školu roditeljstva, a zvanično sa svojom decom imao je pravo da provodi svake sedmice dan i po.

“Ja sam normalno kupovao sve i priprema za decu, sve da decu definitivno vratim. Bio sam svestan da decu moraju da mi brate ili ću ja da izgubim život. Bio sam totalno uporan, jer meni život bez njih ne treba”, jasan je bio Đorđe, otac tri devojčice. 

Oktobra 2021. godine sve se promenilo. Ono vreme između niko i nikada neće moći da im nadoknadi.

“Četiri dana nisam ni jeo ni pio vodu u Centru za socijalni rad, štrajkovao sam glađu kad sam prvi put krenuo za Beograd i stigao sam. Šest puta sam išao Kragujevac-Beograd, prvi put sam pešačio 16 i po sati, a zadnji put sam stigao do Mladenovca i tu su me pokupili. Za pravdu sam i sad spreman iz ovih stopa da pokažem šta je istina i šta je pravda”. 

Njegov slučaj presedan je u srpskom pravosuđu.

“Borio sam se svim silama i uspeo sam da ih vratim. Bilo mi je rečeno da kad dobijem presudu da će deca istog momenta da mi budu vraćena, međutim kad sam otišao u Centar rekli su mi da nisu dobili presudu i da ne mogu da uzmem decu. Imao sam presudu u rukama, razmišljao šta da radim, kažu mi da moram da idem do suda. Otišao sam i oni su mi rekli da je 100 posto kurirska služba njima dostavila presudu. Imam presudu i oni namerno neće to da urade, da vide kako ću ja da reagujem. Advokat mi kaže ti decu moraš danas da dobiješ po zakonu i presudi. Krenuo sam ka kući, telefon je zazvonio i on mi je rekao da idem da uzmem decu. Hraniteljica ih je spremila, tri rančeta i ja - pravac kući”, priča nam ovaj ponosni otac. 

To što je molio, kumio, objašnjavao i prolio krv pešačeći ne žali, sve je učinio za svoju decu i zbog svoje dece. Međutim, sve što se i dogodilo nije moglo da ne ostavi posledice. Đorđe danas svim silama pokušava da svoje tri ćerke izvede na pravi put, muči se nema stalan posao, ali sve uspeva.

“Mene interesuje da budu zdrave i žive, da završe školu i da ostvarim cilj da decu izvedem iz ove zemlje da vide Ameriku ili Evropu. Meni je život mnogo težak, to sigurno ko me poznaje zna koliko šta radim i koliko se mučim. Hoću da napravim da imam više vremena da budem pored moje dece”, odlučan je Đorđe. 

A deca, njima se već čini da su svi njihovi snovi ostvareni.

“Sve imamo i sve nam je tata obezbedio”, kažu tri devojčice u glas. 

Podsetićemo vas još samo ovo - da bi vratio decu tražili su mu da uvede vodu u kuću i da sredi sobu, da kupi bojler i frižider, a on je na sve to sredio i dnevni boravak, kupio dva televizora i kompjuter. Tražili su još, još neki razlog da mu oduzmu roditeljsko pravo. Nisu uspeli.

Majka devojčica je posle psihijatrijske klinike smeštena u prihvatilište za odrasle i stare osobe, a Đorđe sa svoje tri ćerke do kraja godine ne planira više da živi u Srbiji.

Mi iz njegovog primera nismo naučili ništa.

Serijal "Godina bola": Priča o dobroj vili Adriani Dukić koja je maštala da deki izleči srce

Jednom narkoman, uvek narkoman - nije tačno: Priča Borisa koji se izvukao iz pakla droge i spasio mnoge živote