Hrabra ispovest Sandre koja živi sa HIV-om više od dve decenije: 'Mislila sam da budem narkomanka malo'

Pred vama je život Sandre Mančić. One iste koja je sa 12 godina prvi put uzela heroin, pre 30 postala intravenski zavisnik, pre 24 dobila dijagnozu i iste te 2000. godine javno priznala da ima HIV.

I danas je jedna jedina žena na ovim našim prostorima koja to ne krije, sa jednom razlikom - pre sedam godina ušla je u stadijum AIDS-a. Danas razmišlja o kraju i danas je potpuno sama, ali je ova Nišlijka toliko lepa i toliko jaka žena da nijednog trenutka ne odaje utisak nekoga ko živi sa bolešću.

Sa našom novinarkom Jasnom Đurović srela se posle tačno 10 godina od kako je donela odluku  da više nikada neće dati nijedan intervju. Njena priča je i nauk i opomena.

Neverovatna priča porodice Radanović: Keruša Dena je nakon 139 dana lutanja našla put do svojih vlasnika

"Tada nisam znala da ću ja da budem narkomanka, mislila sam da ću da budem narkomanka onako malo, kao u knjizi 'Mi deca sa kolodvora Zoo'. Sad gledajući tu devojčicu, sebe, katastrofa. Ja bih je dala u neku ustanovu na prevaspitavanje. Sad bih joj rekla - pravo je čudo što si živa i budi srećna zbog toga, jer kako si hodala i gde si koračala uopšte nije normalno da postojiš na ovoj planeti. Nemam pojma otkud ovde, jer ja sam imala 12 godina kad sam uzela neku drogu ne laku, ja sam heroin odmah uzela. I sad ja nemam decu, ali gledam drugu decu, gledam decu svojih prijatelja i uplašim se same sebe. Eto najiskrenije", kaže nam Sandra u jednom dahu.  

Njen život je drama, triler i horor. Njen život je film, ali njen život nikada nije bio komedija i njen život je samo njen. A ovo je testament onima koji su otišli, koji su je napustili i onima za koje je smela da se zakune da će ostati. Tačno je i 24 godine od kako je u istražnom zatvoru testirana, od kako su joj lekari saopštili i od kako je pred lice javnosti izašla i javno rekla:

"Ja sam Sandra Mančić i ja sam HIV pozitivna."

"To su te neke stvari gde je trebalo da dobijem podršku, a ja sam je apsolutno izgubila. Meni doktori nikada ne koriste tu reč - ej znate sada imate sidu, oni su nas naučili da se to zove CD 4 i da je to 350. To je izgledalo tako što je profesor Vrbić otvorio rezultate i rekao Sandra CD 4 je 200, bilo je u jednom momentu kad je bio 180, znamo i on i ja da to nije dobro, da je to već faza AIDS-a. Nikada, bar ja nisam čula od inferktologa, znaš Sandra ti sada više nemaš HIV, nego imaš sidu", kaže nam Sandra i nastavlja svoju ispovest: 

"Teže mi je palo kad sam saznala da sam HIV pozitivna, to je bila šok informacija, neočekivana skroz. Već kad su počele da se dešavaju bolesti AIDS-a, znala sam to i bila sam spremna."

Kako je preživela?

"Moja majka je umrla 44 godine, 1988. godine, ja sam imala 11 godina tad, sve te duple cifre. Kad sam ja onomad trebalo da napunim 44 kao moja majka, u tom trenutku sam se jako plašila da ću doživeti samo tu 44. godinu i da je gotovo i da ću i ja umreti. Međutim, kad sam prebacila koju godinu posle 44, videla sam negde da i ja moram i mogu da guram i dalje. Ovako sebi kažem - ako već nemam svoju porodicu, u smislu potomstva i dece, imam jako veliku odgovornost da budem dobra, da budem dobar čovek i zbog svojih roditelja."

Sve je počelo 90-ih godina u vreme kada se teško dolazilo do svega, a do nje je stigla droga. Isprva drogu nije morala da kupuje. Neuropsihijatru se javila mlada, sa dvadesetak godina, a tada je već imala ozbiljnu opijatsku zavisnost. Bila je rešena da uspostavi potpunu apstinenciju, ali kako to obično biva, ni ona iz prvog puta nije uspela. 

Milan živi sa erekcijama koje traju i po 28 sati: Masturbira minimum pet puta na dan i tako 40 godina

"Nisam je kupovala na početku, kupovala sam kad sam počela da imam krize, kada sam postala zavisnik, to je bilo 1995. godine. Imala sam tada 18 godina, tada sam bila ozbiljan zavisnik. Sećam se prve minđuše koje sam rasparila, zlatne dečije. Jednu sam dala dečku, druga je bila kod mene, a onda su i njegova i moja otišle na heroin. Posle toga krstić zlatni, bilo je dosta zlata, a na kraju sam prodala maminu burmu, to je bio baš problem u kući", kaže Sandra i dodaje: 

"Video me je otac kako uzimam drogu, ušao je u sobu kad je meni moj momak vadio špric, video je špric u njegovim rukama i kako ga spušta na sto. Tu scenu je video i samo je zatvorio vrata, ništa nije rekao. A ja sam rekla - eto sad si me bar video, sad bar znaš. Grozno."

Umro je i otac, a na onaj svet otišao je ne samo sa saznanjem da mu je najmlađe dete zavisnik, već neposredno pošto će umreti i da je HIV pozitivna. Jednu njegovu rečenicu nikada neće zaboraviti.

"Meni je on rekao ono što je i trebalo - ne ti ne treba da imaš decu. Zato što sam ja imala 17 godina kada sam ostala trudna i on je kao staratelj trebalo da potpiše saglasnost da bih ja imala abortus i njega je to jako pogodilo."

Sve je usledilo vrlo brzo. Droga, zavisnost, hepatitis C, zatvor zbog overdoziranja i smrti jednog mladića u njenoj kući, HIV, AIDS. Opor život uzeo je danak. Živela je bez redovnih primanja, redovnih obroka i bez struje, ali je u zatvoru prelomila. 

Prošla je trnovit put pokušaja i pogreški sa recidivima, problemima, sve kroz borbu sa opijatima. Od 2005. godine najveći je neprijatelj heroinu. Ali ta njena priča, ono što je ona prošla i doživela, održala je i nju i da može da pomaže i drugima. I danas je opomena.

"Jednostavno sam sebi dala reč da je to jedan tajm aut. Od moje 12 do 17 godine, ja sam tako povremeno uzimala. Nekad uzmem tri dana, nekad tri meseca prođe ne uzmem ništa. To su bile povremene probe, povremena uzimanja. Ja sam probala heroin ušmrkavanjem u nos, dok se nije desio taj 8. avgust 1994. godine kada sam uzela heroin intravenski. Sećam se toga dobro, bilo me je strah, tada sam prvi put osetila to što zavisnici od heroina zovu fleš. Mislim da je to bio početak mog kraja", izgovorila je Sandra i nastavila: 

"Jednostavno, ako uzmemo u obzir tu moju nepažnju, nemar i neznanje i jednu narkomaniju koja se tu umešala, ja nisam znala da budem narkoman. Nisam znala da se pazim ni od čega. Dešavalo se u pola noći da jedva dođemo do droge u krizi, ali nigde nemamo da kupimo špric i iglu i sećam se jedne prilike bili su kod niškog Instituta kontejneri u prizemju, bili su puni špriceva, ali onih velikih, ali nama nije smetalo, bilo kakva igla, jer nemamo gde da kupimo. Uzimali smo to i prokuvavali, sećam se plavo zelene igle, debele i dugačke, ali jednostavno mi nismo imali ništa drugo".

Velika ispovest Baneta Vidakovića o deci i hapšenju: "Sklonio sam ih iz Srbije zbog špriceva i sekti"

Greške su ostavile i posledice, ne samo zdravstvene – usledile su osude, odbacivanje, neprihvatanje do toga da se u jednom momentu osećala socijano potpuno mrtvom.  A onda se aktivirala, osnovala svoju nevladinu organizaciju za pomoć i podršku obolelima i svoju životnu priču učinila javnom.

"Ne mogu da uživam tu privilegiju da prećutim. Ja sam se opredelila svojevoljno da ja kroz život idem tako što ću ja uvek to reći. Ne znam da li sam još uvek jedina žena koja se javno deklarisala kao HIV pozitivna u Srbiji. Strah u zdravstvu me najviše pogađa. Zar sam ja neko ko plaši mlade lekare, mlade medicinske sestre, asistentkinje. Ja koja sam 15 godina provela na tom Medicinskom fakultetu iznoseći svoj život kao na dlanu, praveći sa njima razne organizacije...i sada doživim da ja nekog od njih plašim, malo mi je bilo previše".

Profesor Spasić ju je zvao na predavanja i on je da bi srušio predrasude Sandru pred svim studentima ljubio u usta.

 "Jeste, on je prvi u Jugoslaviji radio sa HIV osobama, njega su iz šale zvali Miša Sida. Još uvek u novčaniku nosim njegovu sliku. On je čovek koji je meni zamenio i oca i majku, doktora svakako, mnogim stvarima me je naučio. Njegova porodica me je prihvatila, on je posebno divno stvorenje."

Prošla je i gore i teže faze, a onda se u jednom momentu osetila i voljenom i sad ona priča s početka dobija, ali će se ispostaviti i potpuno gubi smisao. Sa Nebojšom se upoznala u zatvoru, ona je bila u istražnom zatvoru, a on na izdržavanju kazne, bili su soba preko puta sobe. Mnogo kasnije su se na slobodi sreli, počeli da se viđaju i tako se ljubav rodila. 

"Ja se strašno bojim smrti, često mislim kako moj grad nema krematorijum na primer. Dok sam bila sasvim sama, bila sam baš u panici, a sada kad ponovo nisam sama, naravno da imam ideju da delim sve sa osobom sa kojom živim", poručila je Sandra, a 5. marta Nebojša je obećao pred kamerama UNA televizije da će zauvek biti sa Sandrom - do kraja. 

Samo tri dana kasnije, bio je 8 mart. I Nije to bio samo praznik žena, bio je i kraj njihove desetogodišnje ljubavi.  

"Ima jedna stvar zbog koje žalim, oni su davno otišli, od mog tate deca iz prvog braka, maltene smo odrasli zajedno. Nikad više ih nisam videla, nikada ih više neću videti, nikada ih više neću čuti".

Jasna je imala poruku za Sandru: 

"Živi Sandra, jer učinila si više nego bilo ko, i bila i luda, ali i hrabrija od bilo koga. Iza tebe će ostati besmrtna pesma iako tvoj život opisuje jedna druga."

"Šta bi dao da si na mom mestu da te mrze, a da ti se dive"

'Život kao priča': Humani čin Petra Ristića za porodicu Đalinac i njihovo lepše sutra