Ko je bio Đorđe Roš: Fascinantna priča o Slovencu koji je obnovio Hilandar

Dušan Krstić, književnik, slikar, ali i vaspitač u jednom beogradskom dečjem vrtiću, svestrana je ličnost. Njegov roman "Gospodin Roš" za kratko je vreme pobrao simpatije široke čitalačke publike, a sama knjiga donosi neobičnu životnu priču jedne naturalizovane beogradske porodice iz prošlog veka. Đorđe Roš, Slovenac poreklom, a iskonski i iskreni Srbin u duši, zaslužan je za posleratnu obnovu Hilandara, vekovnog ognjišta naše duhovnosti i srpskog pravoslavlja.

Sa Dušanom smo razgovarali ekskluzivno o životu Đorđa Roša, nekada Sebastijana Roša.

O Rošovom životu ispredane su mnoge priče, ali je svakako najupečatljiviji podatak da je prvi svetovni čovek koji je sahranjen na Hilandaru. Pitali smo Dušana koliko je istine u tim pričama.

"Đorđe Roš je zapravo spasao Hilandar i značajno pomogao da se manastir obnovi. Za sobom je ostavio jako zanimljiv život. Od rane mladosti je bio zaljubljenik u vojsku i avijaciju, tako je i stupio sa sedamnaest godina u Drugi balkanski rat što će ga dalje odvesti do Niže vojne škole i učešća u Prvom svetskom ratu gde je sa majorom Gavrilovićem učestvovao u čuvenoj odbrani Beograda i zapisao Gavrilovićev govor koji će objaviti 1930. u svojum memoarima 'Na dunavskom keju'. Nakon prvog svetskog rata postaje uspešan poslovan čovek, a poret toga i norveški konzul", započinje Dušan svoju priču o Đorđu Rošu za UNU, dodajući da je Rošova supruga bila Norvežanka.

Rošov život obleležila su i mnoga putovanja na kojima je sticao poznanstva sa ljudima iz različitih sfera, ističe Dušan, i dodaje da je Roš bio i mecena slikaru Paji Jovanoviću, ali i da je poznavao Hermana Geringa, drugog čoveka Trećeg Rajha, uz čiju je pomoć nabavljao oružje za Kraljevinu Jugoslaviju.

Na pitanje kako je bračni par Roš, poreklom iz Slovenije, prešao u Beogradu u pravoslavlje, Dušan pojašnjava: 

"Sebastijan i Antonija Roš su poreklom bili Slovenci, katolici. U tadašnjoj Srbiji su naišli na jako topao prijem. Sebastijan Roš je u Srbiju došao na poziv kralja Milana kao stručnjak za izgradnju železnice, ali se aktivno uključio i u društveni život. Bio je jedan od osnivača Društva za ulepšavanje Vračara, iz njegovog kamenoloma je vađen kamen za izgradnju velike kamene ograde oko Saborne crkve u Beogradu".

Sve je to, kaže Dušan, uticalo da ljubav prema pravoslavlju kod bračnog para Roš ojača, te da ga na kraju i prime u veru. Tako se desila i ta velika ljubav prema manastiru Hilandaru.

"Malo poznata činjenica je da je Đorđe Roš bio jako angažovan na obnovi Gračanice između dva svetska rata i da je Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu sa svojim bratom Dušanom poklonio najveće zvono. Nakon Drugog svetskog rata je, nakon što je izvesno vreme proveo u Austriji i Švajcarskoj, boravio desetak godina u Argentini. Nakon povratka iz Argentine u Nemačku posećuje ga prijatelj Jakov Ljotić. Jakov je bio brat Dimitrija Ljotića, koji je nedugo nakon toga ubijen od strane tadašnje UDBE. Ljotić ga tada moli da pomogne obnovu Hilandara koji je u to vreme spao na svega nekoliko manastira. U to vreme je u Grčkoj na vlasti bila vojna hunta, tako da je najteže bilo dobiti dozvole za renoviranje. Tu je zapravo Roš odigrao najveću ulogu. Pored prikupljanja sredstava sa ocem Mitrofanom, uspevao je da prikupi dozvole i angažuje dobre stručnjake za obnovu manastira i izgradnju nove čitaonice", pojašnjava Dušan detalje iz Rošovog života koje je pretočio u svoj roman "Gospodin Roš".

U biografiji Roša ostaće i zabeleženo da je tokom rata spasavao Jevreje.

"Čuvenu porodicu Minh je na ime svog poznanstva sa SS generalom Haroldom Turnerom spasao iz Topovskih Šupa. Minhovi su bili viđeniji ljudi, njihova kuća se nalazila na mestu gde je sada Zavod za zaštitu spomenika u ulici Radoslava Grujića. Đorđe je čuvao to pismo i pokušavao da se neuspešno rehabilituje kod tadašnjih komunističkih vlasti nakon što je bio označen kao persona non granta. Interesantna je činjenica da je pored Jevreja uspevao da spase i komuniste i masone koji su bili internirani u logore za vreme okupacije", ističe Dušan.

Kako kaže, prema svedočenju bližnjih, Đorđe Roš je imao želju da umre na Egejskom moru sa pogledom na Hilandar.

"To mu se i ostvarilo 1977. godine. Pošto je svakodnevno išao iz Uranopolisa na Hilandar, jednog jutra je naprasno pao", kazuje Dušan o Rošovoj smrti upravo na mestu koje je toliko voleo, ali i zadužio.

Na pitanje odakle je dobio ideju za knjigu i da li je imao priliku da upozna nekog od Rošovih još uvek živih rođaka, Dušan kaže da je priču čuo dok se jednom vraćao sa posla.

"Dva gospodina su pričala o poseti Hilandaru i grobu na kome je uklesano ime Đorđe Roš. Zapravo je prezime Roš najviše intrigiralo ljude. Kada sam počeo da istražujem stupio sam u kontakt sa njegovom nećakom Đurđinom Roš koja je slikarka i koja živi u Beču. Tokom istraživanja smo stalno razmenjivali informacije, tako da sam neke stvari saznao od nje, a neke stvari ona od mene", dodaje Dušan.

Slikar, književnik, vaspitač u vrtiću - pitali smo autora "Gospodina Roša" koliko je to zapravo Dušana u njemu, u tako svestranoj ličnosti.

"Samo jedan. U opisu mog posla je da budem kreativan, pa verovatno ne znam gde da se zaustavim. Izgleda da sam ostao veliko dete koga sve interesuje", nasmejao se Dušan.

Otkrio je i da nam priprema još jednu književnu poslasticu.

"Upravo završavam novu knjigu radnog naslova Portreti iz Velikog rata, koja se bavi biografijama Ignjata Kirhnera, Petra Marinovića našeg najboljeg pilotskog asa i Strahinje Nušića koji je poginuo 1915. kao jedan od 1300 kaplara. Pored toga završavam dokumentarni film o Đorđu Rošu".