Lingvista Ćosić za UNU razbija jezičke nedoumice: Da li su knjige debele, idemo li na picu i ko je to užasno lep?

Pavle Ćosić, naš poznati lingvista i autor Srpskog rečnika sinonima kao i romana "Leposava", ceo život se bavi - rečima. Osnivač je i najpopularnije jezičke grupe na Fejsbuku pod nazivom"Naš jezik" koja okuplja jezikoslovce, ali i zaljubljenike u naš jezik sa čitavog prostora Zapadnog Balkana. 

Upravo u toj grupi rodila se i ideja da na jednom mestu sakupi sve one jezičke zablude i mitove koje smo učili u školama, ali i negde usput čuli, ubeđeni da je baš to kako smo naučeni jedino ispravno.

Tako je nastala knjiga "Jezičke nedoumice: Zablude i mitovi" u kojoj je Pavle Ćosić uspeo da demistifikuje stare jezičke zablude na izuzetno duhovit način. Bogato ilustrovana, sa puno humora, ovo je knjiga koju bi svaka kuća trebalo da ima. 

Navikli smo na suvoparne udžbenike i priručnike o gramatici i pravopisu, ali Vaša je knjiga pravo osveženje i prvi put na našim prostorima su razbijeni mnogi dubokoukorenjeni jezički mitovi i zablude koje su generacije koristile u svom govoru. Kako nastaju ovakve zablude i mitovi i ko je najzaslužniji za njihovo prenošenje?

"Ne bih rekao da sam ih razbio. Ova knjiga je samo pokušaj da se razbiju jezičke zablude, ali to kažem već u uvodu, da ne verujem da će se njome išta značajno promeniti, jer zablude imaju težinu mitova i onda su neiskorenjive. Ako vas pogrešno uče od malih nogu najveći autoriteti kao što su roditelji, učitelji i nastavnici, kako onda kao odrastao čovek da prihvatite da nisu bili u pravu? I ja sam sâm teško prihvatio neke činjenice vremenom i zato sam se za tu problematiku toliko i zainteresovao, jer to je zanimljiv ne samo jezički nego i psihološki i sociološki fenomen. Uče nas svakojakim pogrešnim stvarima u školi, ne samo jezičkim pitanjima".

Kako zapravo nastaju jezičke zablude? Možda jedna od najpoznatijih je "drva se slažu, a ljudi su saglasni".

"U osnovi iz neznanja i da bi se to neznanje prikrilo. Jezičke zablude su više ili manje raširena mišljenja o nečemu što se ne poklapa sa ustanovljenim jezičkim pravilima i zakonitostima ili normom. A kako do toga dolazi ukratko, za to je ponajviše kriv školski sistem. Na fakultetima su potpuno spojeni jezik i književnost, a književnosti se na studijama sve više daje mnogo veća pažnja, dok su grupe na kojima se izučavao pretežno jezik ukinute, pa su se na taj način još više odškrinula vrata nepoznavanju jezika. Oni koji bi za to trebalo da budu najveći stručnjaci pretvaraju se u najveće generatore jezičkih zabluda. Oni se obučavaju za rad u školi i onda se oni zaposle, a u osnovnim školama se gramatika prilično pomno proučava, naročito od petog do osmog razreda. Danas slobodno možemo reći: mnogo više nego na fakultetu", istakao je Ćosić i dodao: 

"U gimnazijama se jezik praktično uopšte ne uči, osim u Filološkoj gimnaziji u Beogradu. I kako onda ti nastavnici da predaju gramatiku ako je nisu naučili na fakultetu? Moraju da se pripremaju za svaki čas, da uče zajedno sa učenicima, a nisu svi tako vredni i pažljivi da se tome posvete. I šta se onda događa? Pošto ne znaju da objasne neke gramatičke zavrzlame, još od samih glasovnih promena, čak ponešto ne mogu ni da shvate jer njihovo je interesovanje književnost, a ne jezik, a želja im je da među učenicima ostvare autoritet, na neko nezgodno pitanje učenika odgovoriće: 'Drva se slažu, a ljudi su saglasni'. Kao da se radi o nekom aksiomu. Kako onda dete da im ne poveruje? Zablude su najčešće leksičke prirode, pa se sve ovo može proveriti u svakom jednojezičnom rečniku, ali tome se ne pribegava, a često se misli da rečnici nisu merodavni. I takav stav vlada. Na primer, ako vam neko kaže da par ne može da znači nekoliko nego samo dva, skoro sigurno je prevodilac, jer takva je situacija u mnogim drugim jezicima, ali ne i u srpskom."

I mi, novinari, često se nađemo pred zidom zabluda i mitova. Jedan od tih bi bio da ne može da se kaže "stoji u saopštenju" , jer novinar ne stoji u tim rečima, već samo "piše u saopštenju". Kada si radio na ovoj knjizi, koja je od tih jezičkih zabluda tebe najviše nasmejala, a koja najviše iznenadila?

"Ovih smešnih ima zaista mnogo, ali na najsmešniju dosad sam naišao pošto je knjiga već izašla, pa je tamo nema, ali biće je u narednim izdanjima. Ima neka emisija za decu koja se bavi bontonom, ali i jezičkim pitanjima, u jednoj od pesmica koje se tamo pojavljuju uče nas pogrešno da ne možemo nekoga pozvati na ručak, da ne možemo ići na klopu nego baš u restoran. To bi značilo da se ne može ići ni na fakultet, jer bismo tako završili na krovu zgrade ili kad im neko kaže 'hajmo na picu', kao da idu da gaze po maslinama, što nije tačno", objašnio nam je lingvista i dodao: 

"Ništa me više ne iznenađuje. Svako može da smisli i proširi. Prišao mi je jedan novinar rekavši da najviše zabluda potiče od novinara i reče mi da je sam napravio spisak najvećih zabluda i onda mi kao prvi primer kaže da novinari 'lupetaju' da je na primer, juče održan 135. derbi po redu. Ali šta je tu pogrešno? E pa, kaže on, pa nije valjda po neredu? Dakle, on priznaje samo jedno značenje reči red, ono što označava sklad, čistoću i slično i ništa drugo. Ova dva značenja su toliko udaljena da se zapravo ne radi o različitim značenjima nego o homonimima. Kao što rekoh, ništa me ne može iznenaditi, pa ni da čujem od nekoga da niko ne može da snimi treći film po redu. U suštini, ovde se radi o pleonazmofobiji koja je sveprisutna u Srbiji, jer dovoljno je reći treći film, a po redu suvišno, samo što je on to dodatno začinio ovim neredom".

Otkrio nam je i da li je sintagma "stoji u saopštenju" pogrešna i da li već decenijama pogrešno upotrebljavamo glagol stajati. 

"Za stajati RSJ daje čak 17 značenja, jedno od njih potvrđuje da novinari koji smatraju da se ne sme pisati "stoji u saopštenju" nisu u pravu. Može da se kaže 'stoji u saopštenju'. 

 

Prednje i zadnje vreme, krstimo jariće i gasimo televizor - koje bi jezičke mitove izdvojio kao najčešće i najprepoznatljivije, a da su se duboko ukorenili u našem pisanju i govoru?

"Ovaj sa prednjim i zadnjim vremenom je svakako najrašireniji. Gašenje televizora je takođe pri vrhu, radi se o uobičajenom razvoju reči, kao što je slučaj recimo sa kolima. Danas tako zovemo automobil, a poteklo je od zaprežnih kola. Ne bi me čudilo da zbog toga neko kaže da je reč 'kola' pogrešno za automobil. Tako je i kod gašenja. Najpre su ljudi gasili vatru, pa plinsko svetlo, pa sijalice i tako redom sve do televizora, kompjutera i telefona. To je sasvim prirodan razvitak jedne reči, ali uvek se nađe neko pametan da to ospori. Neki bukvalista autoritet, ali ne znamo ko, jer kao i kod svakog mita, ne zna se ko je autor. Autor je narod", objašnjava za UNU Ćosić i nastavlja:

"Više puta sam pokušavao da dođem do tvorca neke zablude i uvek se završavalo na tome da je i taj deseti u nekoj karici lanca tako od nekoga čuo. Među te mnogo raširene zablude spada i ona da se ne može reći na telefonu nego mora pored ili kraj telefona. Isto kao ono sa picom, ručkom i maslinama, na telefon se možeš samo popeti onda. I dan-danas kad svi imamo mobilne telefone, uporno opstaje ova zabluda da može samo kraj telefona. I neko ko sad ovo čita će se iznervirati. A što se tiče prednjeg i zadnjeg vremena, pogledajte šta o tome kaže profesor Ivan Klajn u svom čuvenom Rečniku jezičkih nedoumica. Tim pitanjem se bavio i Stevanović i još pedesetih godina dokazivao da prednji nije vezan isključivo za prostor. Ali ne vredi. To je i dalje najraširenija zabluda iako je prošlo evo već 70 godina od prvog demantija."

Da li nam možeš pojasniti da li je ispravno reći ostani kod kuće ili ostani kući?

"U doba korone kružio je hešteg #OSTANIKODKUĆE kao upozorenje da na taj način možemo zaraziti nekog ili drugi da zaraze nas.  O ovome je pisao jezički portal 'Jezikofil' gde piše: Mogli bismo reći da je ostanite kod kuće hiperkorektan oblik, jer se tradicionalna norma drži pravila da se dativ kući upotrebljava da označi pravac kretanja, a genitiv kod kuće mesto nalaženja, a kako glagol ostati ne podrazumeva kretanje, onda mu ni odgovarajuća dopuna ne može biti u dativu. U konstrukciji ostanite kući (ili kući sam, što je bilo češće pre epidemije) to nije slučaj. Jedna od najvećih zabluda jeste da je ispravna samo konstrukcija ostanite kod kuće. Naime, kući je postalo mesni prilog sa značenjem kod kuće, otuda je i konstrukcija ostanite kući sasvim ispravna."

"Tu se na delu vidi da mediji šire zablude. Opšteprihvaćeno je mišljenje da ne možete ostati kući. Saznao sam i da jedan profesor na Fakultetu umetnosti tvrdi da se emocije ne mogu preneti nego samo izazvati, jer umetnik u nama budi, izaziva emocije, a ne može da ih prenese, jer su one samo njegove. Skoro svakog dana čujem po neku novu zabludu, kao što je ova sa emocijama."

Da li se prijatelji mogu izdati ili se samo knjige izdaju? I da li su svinje debele, a knjige samo - obimne?

"Ako se knjige ne izdaju nego samo prijatelji, kako je onda uopšte došlo do reči izdavač i izdavačka kuća? Otkud onda prevodilac kad se samo žedni prevode preko vode?", objasnio je Ćosić sarkastično ove zablude koje su već duže vreme ustaljene u našem društvu. 

 

Mladi imaju svoj žargon, ali neke fraze čini se da su poput bubašvaba - preživeće i eventualnu nuklearnu katastrofu. Jedna od njih je i "Milica užasno dobro izgleda". Da li nešto zaista može da bude užasno dobro?  Koju bi frazu iz savremenog žargona izdvojio, a da je mi smatramo jezičkom greškom iako to zapravo nije? 

"Treba praviti razliku između norme i neformalnog govora. U žargonu je oduvek bila česta pojava da se stvari obrnuto nazivaju, kao na primer mrak ili strava za nešto što je jako dobro, izvrsno, super. Tako je i sa užasno dobrim izgledom. Nećemo u normativnim rečnicima naći užasno u značenju veoma, mnogo, što znači da takvu upotrebu norma ne dozvoljava, uprkos tome što je to značenje u familijarnom jeziku prilično rašireno. Događa se da neka reč iz žargona pređe najpre u svakodnevni govor i da se toliko raširi da uđe u normu, kao što je slučaj sa smoriti se i smaranjem, ali takvi su slučajevi relativno retki."

Deca danas mnogo manje čitaju, a jezičkih zabluda je, rekli bismo, sve više. Kako možemo stati na put tome? Kako naučiti one koji su zaslužni za njihovo širenje (nastavnike) da postanu fleksibilniji i da razumeju da je jezik zapravo vrlo živ?

"Ne znam kako, pojedinci predlažu osnivanje časopisa ili portala, ali čisto sumnjam da bismo išta time postigli. To bi čitali samo oni koje to zanima, čak ni one elementarne pravopisne ispravke koje se pišu po stepenicama u školama očito nemaju efekta. Jedino da se ozbiljno poradi na školskom sistemu i da se na fakultetima na kojima se obučavaju profesori srpskog uvede više časova jezika. Danas jezik dobro savladaju samo oni koje on zaista interesuje i uče ga sami".

Šta misliš kojim putem ide savremeni književni jezik? Često se pominje akcentovanje, pogotovo spikera na javnom servisu koje je nesvojstveno većini govornika. 

"Ta priča o akcentima je isto stara, ali se aktualizuje sve više, jer ta stroga akcenatska pravila koja je doneo još Đuro Daničić sve više zastarevaju. Međutim, normativisti koji su zaduženi za akcentuaciju ne posustaju, a čujem da neće ni posustati. Mislim da bi trebalo popustiti u dva slučaja. U čestim imenicama na -ant i -ent dozvoliti izuzetak da tu može akcenat da bude na poslednjem slogu. Drugi slučaj je kod složenica ili pozajmljenica kao što su Jugoslavija, televizija ili teritorija gde se po akcenatskim pravilima dugosilazni akcenat mora preneti na prethodni slog tako da postane kratkouzlazni, jer po tim pravilima (a ima ih samo četiri), silazni akcenti mogu biti samo na prvom slogu. Dakle, kad bi samo to dopustili, niko se ne bi bunio. Trenutno radim na akcentuaciji Rečnika žargona Borivoja Gerzića. Tamo se ne držim tih normativističkih pravila, jer svakako niko u žargonu neće reći buzErant, sa akcentom na e. Pošto su imena i Aleksandar i Aleksandra veoma česta, prema pravilima im se treba obraćati AlEksandre i AlEksandra, ali ne uvek. Ljudi mogu da traže ih zovu onako kako su hteli njihovi roditelji, a ne kako zahteva norma."

Kako vidiš upliv engleskog u naš jezik? Koliko je to problem?

"Što se engleskog tiče, i tu se preteruje. Jeste upliv engleskih reči ogroman, ali to je normalno, jer je dominantan. Tako smo i iz turskog, francuskog, nemačkog, mađarskog, italijanskog, ruskog, pa i grčkog i latinskog preuzeli ogroman broj reči. Oko pola naših reči je direktno stranog porekla, ali to jeziku ne smeta. Naime, tuđice se s pravom zovu i pozajmljenice, jer zaista neke reči samo pozajmimo i vratimo nazad, a tu reč zamenimo našom. Tako danas retko ko kaže atačment. Većina kaže u prilogu poruke se nalazi taj i taj fajl. Ni maus odavno više nije maus nego miš. Ni kuplung odavno nije kuplung nego kvačilo. A kad nema zamene, to opet ne smeta jeziku. Te reči ulaze u naš tezaurus i na taj način se jezik samo bogati. Naravno, ne treba preterivati. Svi znamo bar nekoga ko sasvim bez potrebe koristi neke anglicizme. Na primer sejf umesto bezbedno. To možda stilski u govoru i ima neku funkciju, ali češće će sagovornika nervirati. "

Đacima najteže pada učenje pravopisa, a najviše se žale na nelogičnosti poput one - zašto se u stvari ne piše ustvari, onako kako se govori? Da li će novi Pravopis biti više u skladu sa vremenom?

"Pravopis... videćemo. Sprema se novo izdanje i pouzdano znam da će se neke stvari prilagoditi savremenom jeziku, što nije bio slučaj s prethodnim izdanjem u kom su, naprotiv, doneta neka nerazumna, regresivna rešenja. Ovaj primer sa ustvari za to nisam siguran. Nekako sam navikao da to pišem odvojeno i ne verujem da će se to menjati, mada bi po ugledu na slične slučajeve trebalo (otpozadi, donedavno, usred...)."  

"Pravopis je konvencija, dogovor učenih ljudi oko toga šta je standard. Pravopisi se kod nas menjaju u proseku na petnaestak godina i trebalo bi da prate promene u jeziku. Mi smo oduvek imali dosta problema sa pravopisnom normom. Sve do 1961. godine je važio Belićev pravopis, dakle standard koji je doneo samo jedan čovek. Na osnovu njega su Matica srpska i Matica hrvatska sastavili taj zajednički pravopis što nije bio lak posao, jer se srpski i hrvatski ipak razlikuju. Isti je to jezik, ali postoje i razlike. Na primer, na hrvatskom se futur I drugačije beleži nego na srpskom, pa su onda dopustili oba načina, a i često se u tom pravopisu spominje istočna i zapadna varijanta srpskohrvatskog jezika. Zatim je 1993. izašao jedan prilično konfuzan pravopis koji je važio sve do 2010. Osim što je, kao što rekoh, regresivan, ovo izdanje je i prepuno grešaka i nedoslednosti. Međutim, iako se u svakom novom izdanju (a doštampava se svake godine) navodi da su unete neke ispravke, još niko nije primetio da je išta tu ispravljeno. Verujem da će sledeće izdanje biti znatno bolje. Ali i funkcionalnije, jer ovako kako je koncipiran je težak za upotrebu ljudima kojima jezik nije struka ili deo struke."

Da li je govoriti svojim dijalektom sramota? Da li je moguće napisati doktorsku disertaciju, recimo, na maternjem dijalektu srpskog jezika?

"Nije sramota, naravno. Treba negovati dijalekte. Međutim, prilično je rašireno da neko ko u Beograd dođe iz na primer kosovsko-resavskog područja da se navikne da suzbije svoj dijalekat, jer je upadljivo različit od beogradskog. Ako dolazi na primer iz Čačka ili Zrenjanina, za tim nema ni najmanje potrebe, mada se i tad dešava da govornici u potpunosti prihvate beogradski. Ne može da se koristi neknjiževni dijalekat u doktorskoj disertaciji. Studenti srpskog često za seminarske radove biraju govor svoga kraja i to je pozitivna tekovina zbog očuvanja dijalekata, ali ako je to recimo vranjanski, bilo bi besmisleno da i sam rad bude pisan na vranjanskom."

Autor si i Srpskog rečnika sinonima kao i romana "Leposava". Šta je to novo što kuvaš u svojoj jezičkoj kuhinji? I da li se može kuvati u jezičkoj kuhinji?

"Moraću još malo da se bavim ovim zabludama i mitovima. Spremam drugo dopunjeno izdanje sa idejom da na kraju objavim i školsko. Možda će se tad neko u Narodnoj biblioteci Srbije smilovati da ta knjiga dospe makar u biblioteke. A kad završim sa tom borbom protiv vetrenjača, planiram da napišem jednu zabavnu knjigu o Dorćolu. Informativnu, dokumentarističku. Non ficition. "