Može li empatija da se nauči u školi?

Inicijativa „Mame su zakon“ predložila je Vladi da u škole uvede časove empatije, po uzoru na Dansku, gde je to obavezan predmet. 

U svetu postoje različiti modeli za razvoj empatije kod školske dece. Koji bi model odgovarao Srbiji i koliko nam je potreban? Sve su to pitanja o kojima ćemo razgovarati još dugo, posle tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar".

Kako da poštuju druge i njihova osećanja bez osude, da rastu uz saosećanje – deca u Danskoj, od 6. do 16. godina, uče u školi na času empatije. Takav ili sličan model potreban je i Srbiji, smatraju u Inicijativi „Mame su zakon" nakon što se, kažu, posle dva masovna ubistva, videlo da među mladima ima onih koji neprimereno reaguju na tragediju.

„Kod nas bi to moglo da se uvede i u postojeće predmete kao što su građansko vaspitanje, veronauka, neki drugi izborni predmeti, pa čak i možda da se ohrabre nastavnici da jedan čas svojih redovnih predavanja žrtvuju u korist empatije, jer nisu sve okolnosti u svim porodicama jednake. Tačno je da verovatno u većini naših porodica se razgovara, ali ima mnogo onih u kojima se ne razgovara zbog čega neki problemi ostaju ispod radara i nažalost eskaliraju", kaže za RTS Tatjana Macura iz Inicijative „Mame su zakon“.

Takav pristup učenicima već postoji u nastavnim planovima i programima, odgovaraju nam saopštenjem iz Ministarstva prosvete. Teme koje kod učenika unapređuju stavove i vrednosti – poput fizičkog, reproduktivnog, mentalnog zdravlja, sprečavanja nasilja, problema u adolescenciji, obrađuju se, tvrde, u okviru obaveznih, ali i izbornih predmeta, vannastavnih aktivnosti.

„Na primer, u gotovo svim programima, ističe se da je jedan od najvažnijih zadataka nastave književnosti razvijanje empatije kod učenika, time što se od čitalaca traži da se stave na mesto drugoga i da razumeju najrazličitije osobine i postupke likova. U okviru građanskog vaspitanja moguć je doprinos razvoju komunikacije, empatičnosti, osetljivosti na različitost, na diskriminaciju", navode u Ministarstvu prosvete.

Da to nije dovoljno smatraju u Fondaciji „Obrazovanje za Srbiju“. U takvom sistemu pažnja je, kažu, usmerena na razred, umesto na pojedinca. Predlažu uvođenje mentorstva.

„Na početku školske godine dete se upoznaje sa nastavnicima, učiteljima i profesorima i nakon prvih šest nedelja i utiska o ljudima koji su oko njega, dete se opredeljuje za jednog od nastavnika za svog mentora, to obično bude nastavnik koji detetu daje određenu vrstu sigurnosti, i poverenja i postaje emotivni partner u školi. Mislim da je bitno razvijati i socioemotivne kompetencije nastavnika", rekla je za RTS dr Svetlana Belić Malinić iz Fondacije „Obrazovanje za Srbiju".

Iako se u medijima najviše govorilo o deci koja su nakon tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar" veličala zločin ili pretila da će učiniti isto, deca koja su u redovima stajala da odaju poštu stradalim učenicima su neupovedivo brojnija.

„To nam govori da deca imaju empatiju, ljudi imaju empatiju, ljudi se rađaju sa tim. Ne treba da se uči, treba da se podržava, ne treba da se razvija kompeticija među učenicima, i među decom u vrtiću i ne znam šta. Ne treba da se govori moja grupa, moja ekipa, tvoja grupa tvoja ekipa, pa ćemo sad mi protiv vas, ne znam da l' je fudbal ili je matematika", smatra školski psiholog Željko Mašović.

Saglasnost, čini se, postoji o tome da nešto u obrazovanju mora da se menja. Ministarstvo poručuje da je otvoreno za razgovor i da će razmotriti sve predloge. Do tada ostaje da deca saosećanje najpre spoznaju u kući.