Najstarija berbernica u Beogradu radi od 1932. i ima mušterije koje u nju dolaze preko 70 godina

U centru Beograda se, pored punih kafića i modernih lokala, nalazi i najstarija berbernica u gradu, koja se o frizurama i bradama brine skoro ceo vek.

Na prvi pogled neprimetna i tiha, a zapravo je pravi vremeplov u doba kada su se u Beogradu vozili fijakeri i nosili šeširi. Radnja kakvu smo imali priliku da vidimo samo u filmovima i da čujemo iz dekinih priča nenametljivo čuva uspomenu na "stari Beograd".

"Radnja je od 1932. godine otvorena. To su od moga muža teča i tetka otvorili. Onda su njegov tata i sestra radili. Svi su frizeri, ali Zoran je nastavio. I ja sam radila sa njima, ali posle njegove smrti sam ja sama u ovoj radnji", počinje priču o radnji njena sadašnja vlasnica Olgica Obešva.

Makaze Zorana Obešve kratile su kose guvernerima, vladikama i slikarima koji su neretko brijanje plaćali svojim umetničkim delima, koja i danas ulepšavaju zidove ovog salona. Kako Olgica kaže, ima mušterije koje su ovom berberskom salonu verni više od pola veka, a stalni posetioci tvrde da nijedan moderan lokal ne može da zameni dušu koju ima ovaj.

"Sedamdeset godina dolaze ovde na šišanje. Imamo čoveka iz Medakovića 3, od 1950. godine dolazi ovde na šišanje. Još uvek dolazi!"

Brica Zoran je bio zaljubljenik u svoj posao i svakog dana u radnju je dolazio elegantno obučen, jer je, kako je govorio, na taj način iskazivao poštovanje mušterijama.

"On je stalno bio u radnji. Na primer, ako idemo na odmor ili negde idemo, on prvo svrati u radnju, pa onda idemo. I kada dolazimo, od prvo dođe u radnju, pa kući. A ja, ako idemo autobusom, ja odem odmah. On dođe, mora da svrati u radnju. On je svako jutro dolazio u radnju, svako jutro. I godišnji odmor, i ovako. Jedino kad nije tu, nije."

Danas se kod frizera ide usput, dok su kola na pranju ili deca na treningu. Nekada je odlazak kod brice bio pravi ritual. Ljudi su kod berbera išli zbog druženja, da čuju vesti ili tračeve, ali i da se zabave i našale.

"Ne znam kako da vam objasnim. Ne može to da se uporedi sad, drugo je vreme bilo. Ja mislim da bi se sad i naljutili kada bi tako... Zoran je dosta znao sa ljudima i onda. Kako oni njemu nešto, on njima odgovori. Tako uvek, u šali. I dosta su i ljudi bili šaljivi tada."

"Mušterija mu je jedna rekla: 'Jel hoćeš Zorane da ideš, da učiš kučiće da šišaš?' A onda je baš išla ta serija 'Šurda' ('Vruć vetar'). I onda su se šalili sa njim – da bude kao Šurda."

Iako je danas malo onih koji se bave ovim zanatom, Olgica se nada da će se ipak pojaviti mladi brica koji bi nastavio tradiciju salona.

"Godina ima radnja i žao mi je sad da je zatvorim. Trudim se. Ne znam, valjda će se naći neko ko će da nastavi ovaj zanat."

"Imam ponude da prodam, i da izdam za kafić, ali ne bih to. Volim da Beograd ostane ono što je bio. Ovo je od pre Drugog svetskog rata i da ostane, da vide ljudi kako se ranije živelo."

Olgica ima 73 godine i, kako kaže, neće moći još dugo da se bavi ovim poslom. Zbog toga poziva mlađe kolege, koji vole tradicionalni način rada, da dođu u Kralja Petra 23 i postanu deo priče stare devet decenija.