Neverovatna priča porodice Radanović: Keruša Dena je nakon 139 dana lutanja našla put do svojih vlasnika

Da je ova priča tema za naučnike i stručnjake dali bi oni već neki svoj sud. Međutim moraćemo da vas razočaramo, pokušali jesu, uspeli nisu -  jer to je život.

Da je u pitanju čovek ništa tu ne bi bilo tako čudno i neverovatno, ali reč je o psu. Običnom, ali ne bilo kakvom. Ovo je filmska priča iz izbegličke kolone tokom hrvatske vojno-policijske akcije "Oluja". Pošto su vlasnici psa, kao i svi Srbi te 1995. godine morali da napuste rodnu Petrinju, u haosu, strahu i granatiranju svog psa nisu našli. Ali našao je on njih posle tačno 139 dana, našao ih je u Srbiji u izbegličkom kampu.  

I opet je ono isto pitanje- Kako? Bojimo se da niko nikada neće imati odgovor.  

Pas hrabrih šapa i srca, preživeo je sve vetrove

Bio je petak 4. avgust 1995. godine. U Petrinji se puca, kao i na svim drugim ratištima. Tog dana olujno. Etnički omeđena istina-jednom himnom, misom i desnicom na srcu - Srbi su otišli bez ijedne uspomene. I sad taj vetar ili vjetar šapuće - ako se ikada sretnemo, nećemo se više zvati braćom.

Umrećete od slatkoće: Devojčica prvi put ugledala tatinog brata blizanca - ništa joj nije bilo jasno

U izbegličkoj koloni Tatjana i Goran bili su deca.

"Svi su mislili hajde samo na dan-dva da se malo smiri. Tako je moja majka kad je izlazila, na brzinu zgrabila samo neku kesu misleći da je tu nešto spakovala, a na kraju se ispostavilo da je tu bilo samo nešto što treba da se baci. I ništa bitno, ništa osnovno. U svoj toj panici Dena se nije videla", započela je sećanje na taj period Tatjana Radanović Todorović. 

Od 4. do 7. avgusta ili ako hoćete kolovoza, mnogi su osedeli, Tanja i Goran su odrasli, ali i ostali bez jedinog i najboljeg prijatelja, ni ne sluteći da će baš on na crvenoj liniji, na puškometu i salvi granata ispisati istoriju. Pas sa ratišta nije izašao, bar ne kada i oni.

"Ne možete da zamislite koji je to haos bio, panika u ljudima, među komšijama, deci, svemu. Kad ti neko kaže izađi iz svoje kuće i ponesi ono osnovno. Šta je to osnovno?", pita se i danas Tajana. 

Neverovatan i istinit, a u svari filmski scenario, iako nikada nije završio na filmskom platnu obišo je svet, a prvi put skoro pune tri decenije od svega dobija i svoju najveću priču ikada. Avgusta 1995. godine pas Dena u ratnom vihoru izgubio je svoje vlasnike, ali ih je tačno 139 dana i na stotine kilometara daleko od Petrinje našao u izbegličkom kampu u Rumi. Kako? Teško da će iko ikada umeti da odgovori.

"Ono što dete zna i oseća veća je nauka nego što svi ti stručnjaci imaju. Ono što dete može, ljubav koju ima sa svojom životinjom psom ili mačkom, mislim da to nijedna nauka ne može da objasni. To mi je jedino neko objašnjenje zašto je i kako je ona došla", kaže za UNU Tatjana.

NImalo ratna priča, ali počinje ratne 1991. godine, sirene zavijaju, puca se na sve strane, a u porodični dom Radanovića stiže mali braon mešanac. Poklon od komšije Milana Palije.

UNA televizija nastavlja sa humanim delima: Za bolje sutra prodavaca magazina "Liceulice"

"Kad sam došao sa položaja, iz kasarne, bio sam u vojsci, kad kod kuće kuja se oštenila. Bilo ih je petoro štenadi, a mali Goran je bio mali, 5-6 godina, hteo psa. Kaže meni njegova majka - nemoj da bude žensko, mi birali, na kraju ispalo žensko. To što je pas uradio, to niko nije mogao da pretpostavi, to je ja mislim za istoriju. Otići od Petrinje do Srbije, mislim da se u istoriji tako nešto nije ponovilo", prisetio se Palija. 

Trideset tri godine ranije, Petrinja i čas kada je počela istorija, ali i kada se pokazalo da će pas zaista dokazati da je čovekov najbolji prijatelj. Poruka je mnogo duža od priče.

"Dena se bojala pucnjave, kao i svaki pas što se boji vatrometa, petardi, tako i ona. Čim je počela neka sirena, čim je počelo neko granatiranje ili samo neki običan pucanj iz pištolja, ona se sakrivala. Da li u šupu, da li u garažu, da se zavuče negde, uglavnom nisi je mogao nigde naći", kaže Tatjana i dodaje: 

"BIlo je momanata kada u ulici nije bilo dece, osim mene i brata, svi su bili kod babe i dede ili sklonjeni negde, neki su se čak i odselili, neki su otišli za Italiju, neki za Srbiju, tako da cela ta naša ulica i detinjstvo - sve se promenilo. Čak smo imali i tu neku nesrećnu priču da su nam komšije pobijene za vreme rata i brat i ja smo bili ti koji smo ih našli ubijene. Dena je i sa njima imala neku vezu, dan pre nego što su ubijeni nas četvoro smo se igrali sa Denom. Tako da cela ta naša ulica, celo detinjstvo - sve se promenilo, ali Dena je uvek bila tu. Meni i Goranu ona je bila najbolji drug", kaže u jednom dahu Tatjana. 

Dena volela da skita i živi onako kako želi

"Dena je bila skitnica, ali ne skitnica u lošem smislu. Dena je imala neku svoju priču, neki svoj život. Nju su poznavali svi u komšiluku, ona je išla gde je htela, radila je šta je htela i svi su znali da je naša. Jako je bila pametna. Umprfor koji je bio na tim područjima u to vreme, oni idu cestom ona leži nasred ulice. Nije bilo nekog saobraćaja ili ide naša vojska ili ide Umprofor. Oni kad idu, idu polako, ona leži nasred ceste i neće da se skloni, oni idu okolo kroz kanal da je zaobiđu. Kad ide naša vojska, oni ne staju i ona tačno zna i brzo se skloni u dvorište, ali ako ide Umprofor ona ne ustaje", priseća se Tatjana i nastavlja: 

"Bio je jedan momenat kada je mami bilo dosta Dene i rekla je tati - odvedi je na ratište, mi ćemo sebi da nađemo neko muško kuče i tata je vodio. Sprema se dena, ode u gepek i kad se vraća tata potrpa drugare i za Denu nema mesta, ali Dena se sama vraća, nekad i pre njega stigne. U jednom momentu dok je tata bio na ratištu, on je nedelju dana bio na ratištu, a nedelju dana je vozio autobus za Beograd, taj autobus je ključan u ovoj priči". 

Porodica Katić - porodica velikih ljudi

Dena je znala miris tog autobusa, znala je zvuk tog autobusa, a taj isti autobus krcat ljudima izbeglih sa rata stigao je na krajnju stanicu – u Srbiju i Rumu. Autobus je dovezao njihov otac, to je bilo jedino što imaju. Porodicu Radanović je u svoju kuću primio Ilija Katić, a Tatjana i Goran kažu da su "čika Ilija i njegova supruga Seka - veliki ljudi". 

"Ne volim da se sećam tih ratnih epizoda koje su bile ovde kod nas. U tom autobusu je bilo 150 ljudi, kako je on uspeo sve da ih poveze, ne znam. Rekao sam im kad izađu svi, da dođu kod mene, ja sam pratio autobus kolima. Porodicu Radanović sam smestio kod sebe na sprat i sutradan sam odmah išao da sina Gorana upiše u školu, Tanju u gimnaziju, a Milana sam odveo u Rumu transt, gde je počeo da radi. Kad su došli bilo je teško, setili su se Petrinje, kuće, Tanja je crtala meni kućicu i kera pored, njenu ljubimicu. Ja kažem šta je ovo, ona mi kaže ostao nam je ker u Petrinji, šta ja tad da kažem. Video sam suze u njenim očima, a šta da joj kažem kad ne znam gde je taj njihov kućni ljubimac", rekao je za UNU Ilija Katić. 

Nova adresa bila je tačno 320 kilometara od porodične kuće u Petrinji. I dan danas zgleda sve isto kao i pre 29 godina.

'Život kao priča': Humani čin Petra Ristića za porodicu Đalinac i njihovo lepše sutra

"Tog 22. decembra, znam da je bio kraj školske godine, možda zadnji dan za to polugodište, ta zgrada gde smo živeli je odmah pored Gimnazije i tu ima park i Goran je video gomilu pasa u čoporu, tu je ugledao jednog žutog psa i stao je i pozvao je, ona se okrenula, počela da trči ka njemu i skočila na njega. Kad je mama videla kroz prozor to, preseklo ju je po stomaku. Bila je jako mršava Dena, jako iscrpljena, legla je majci na klompe i počela da je liže i nije više ustala, došla je kući ", seća se Tatjana. 

"Ja sam je našao, sećam se da je skočila na mene, a ja sam i dalje mislio da je to neki običan pas, lutalica. Nisam mogao da verujem da je to ona, tako mi je to bilo neverovatno i onda kad sam shvatio da je to Dena, to je bila druga priča", kaže Goran Radanović.

Bilo je to više od životinjskog instikta. Tu veliku ljubav ni rat nije mogao da prekine. Pretpostavlja se da je prošla kroz Dvor, Novi, Prijedor, Banjaluku, Prnjavor, Derventu, Modriču, Brčko, Bijeljinu, Bogatić i Sremsku Mitrovicu do Rume. Stigla je posle tačno četiri i po meseca. Nikad i nikome neće biti jasno kako je uspela da pređe reke Unu, Sanu, Drinu i Savu. I na čitavom tom putu ostala skotna.

"Meni ni u jednom momentu nije prošlo kroz glavu da to nije ona, da je neki drugi pas. Kad vidiš njeno ponašanje, znaš da je ona. Kad je došla bila je jako mršava, dlaka joj je bila sva ofucana, nije imala kandže, dlake između šapa, šape su bile izguljene i krvave. To je pas koji je prošao mnogo kilometara i koji je dugo bio napolju i o kom niko nije brinuo. U Rumi je nastavila sa svojim život, živela je isprd zgrade, imao je svoju kućicu, znala je kad čistač ulica ide na pauzu za burek, pa ti tad i ona išla k njemu za zalogaj bureka. Postojala je jedna hamburgernica, gde su tatine kolege često išle, jedna žena odatle je javila da je Dena dolazila i tamo. Nekad mi se čini da je ona svuda okolo išla po tim mestima tražeći nas i da je te ljude koji su joj bili dragi uvek obilazila", priča Tatjana. 

Vest o tome kako je Dena pronašla svoju porodicu obišla je celu planetu, ali početkom 1996. godine prvi tekst napisan je u Sremskim novinama i dan danas čuva se u arhivu ovog lista, koji se čita još od 1. januara 1961. godine. Zvali su porodicu i iz BBC-a, slali pisma iz Venecuele, dolazili iz Švajcarske, a bila je i u američkim novinarima, Dena. 

Ugodni život u Kanadi

Pune četiri godine Radanovići su živeli iza prozora u jednoj sobi u izbegličkom kolektivnom smeštaju u Rumi, a 1999. godine kada njihov otac planira odlazak u zemlju gde nikada nije bilo rata, u Srbiji ih zaustavlja bombardovanje.

"I to bombardovanje se završilo i dobio je otac pismo da su nam papiri odobreni i da treba da uradimo lekarski i da u oktobru idemo u Kanadu, a onda se postavilo pitanje šta sa Denom. Goran i ja smo rekli odmah da ako ne ide Dena, ne idemo ni mi. Sećam se lica oca, koji kaže kako mora u Beograd u ambasadu da priča priču o psu, ko će njemu poverovati. I uglavnom otišao je, nije imao izbora, ali se vratio kući nasmejan i kaže - zamislite deco, ja došao tamo i čovek u ambasadi kad sam mu ispričao priču, izvadi iz fioke članak o Deni i kaže 'jel moguće da je to vaš pas'. Tako je Dena napravila sama sebi papir za Kanadu", kaže Tatjana, a onda se život nastavio preko okeana: 

UNA televizija nastavlja sa humanim delima: Uz Andriju Miloševića vraćamo osmeh na lica deci

"Živeli smo u Kičineru, jednom gradiću pored Toronta. U zgradi je živelo mnogo ljudi, sa prostora bivše Jugoslavije, Dena je i tamo došla kao zvezda, svi su dolazili da je vide. Nekad se šalimo da ljudi u penziji nisu nekada imali tako lep život, kakav je imala Dena u Kanadi. Živela je u stanu, imala specijalnu hranu, krevet, manikire, pedikire."

Sve do 2006. godine, kada je kao i one 1995. godine nekako sudbonosno morao da bude  avgust.

"Dena je uginula 8. avgusta. pa da kažemo dobrih 15 godina je živela. Umrla je od starosti, razbolela se, otkazali su joj bubrezi, ali je imala najbolju moguću negu. Bilo je teško, veterinar je rekao da joj dijaliza neće produžiti život, da se muči i da bi bilo humano da je uspavamo. Brat i ja smo tog dana proveli celo jutro pored nje, mama i tata nisu bili tu jer nisu mogli da podnesu to rastajanje. Kada je došao veterinar, znaš da su ti to poslednji sekundi sa njom, Goran je sedeo na stolici i okrenuo se, a ja sam je uzela u naručje, mazila je i šaputala joj, dobila je injekciju i u pola sekunde sve je bilo gotovo. Odjednom je tu, topla, diše, sledeće sekunde nema ništa. Umrla mi je na rukama, poslednji izdah, drag mi je taj neki momenat. Tanka je linija između života i smrti, drago mi je što sam bila pored nje, što sam imala tu čast da doživim taj momenat i da mi ona umre na rukama. Kremirali smo Denu da bi bila zauvek sa nama, da gde god da idemo, ona bude tu", kaže Tatjana. 

Maja je nova Dena

A onda 2021. godine, slučajno ili ne na srpskoj televiziji čuju vest da se traži neko ko će da udomi psa. Taj momenat doživeli su kao reinkarnaciju Dene.  

"U martu, aprilu 2021. godine počinjemo da razmišljamo o povratku u Srbiju, a negde otprilike u to vreme na televiziji vidimo kuče koje jako liči na Denu. Bilo je neverovatno, pokreti, ponašanje, glava, telo, predeo oko repa, šape. Stupimo u kontakt sa televizijom, ispričamo priču, kažemo da smo voljni da usvojimo Maju i da bismo hteli da Maja dođe u Kanadu, ali nije mogla. U tom periodu i mi definitivno odlučimo da se selimo za Srbiju i Maja nas sačeka u Srbiji. Goran i ja smo imali Denu, a moja i Goranova deca imaju Maja. Maja i Dena su skoro isti pas, samo u vremenskoj razlici", zaključuje naš razgovor Tatjana Radanović. 

 I opet se priča ponavlja i opet je potpuno neverovatna. U momentu kada smo snimali ovu priču, njihov sadašnji pas otišao je na isto mesto na kom je Dena uvek ležala, na stepenice izbegličkog kampa u Rumi. Bez ikakve želje da se pomeri. Pa nek neko kaže da nečeg nema i da ne postoji i da je to bio običan pseći život.

Milan živi sa erekcijama koje traju i po 28 sati: Masturbira minimum pet puta na dan i tako 40 godina