Niti jedan život ne sme biti izgubljen: Hitnoj pomoći hitno potrebna zakonska regulativa

Kada je u pitanju život ili smrt – i sekunde su u pitanju, a pomoć bi trebalo da dobijete samo jednim pozivom.

To nije bio slučaj Dejana Zejnule, čija je supruga preminula aprila 2020. godine, kada lekar operater nije poslao ekipu i pored informacije o preležanoj emboliji pluća i ozbiljnih simptoma, već dao savet da se skuva supica. 

Ekipa je poslata nakon drugog poziva, kada je već izgubljen čitav sat, zato je Hitnoj pomoći – hitno potreban Zakon.

"Nekoliko najbitnijih novina koje predlažemo ovim predlogom Zakona su sledeći: centralizacija poziva, uvođenje dispečerskih centara u centrima upravnih okruga, uvođenje jedinstvenog protokola za trijažu poziva, uvođenje jedinstvene procedure za predaju pacijenata iz vozila hitne pomoći u bolnicu koja treba da ga zbrine, dodela statusa službenih lica urgentnih terenskih ekipa, novčane kazne za građane koji bezrazložno zovu službe hitne pomoći", ističe Dejan Zejnula, predsednik Pokreta "Pravo na život - Meri".

Dejan je osnovao pokret koji skreće pažnju na to da je Srbija jedina zemlja u regionu koja nema nijedan akt kojim se uređuje oblast rada hitne pomoći, što dovodi do nepostojanja jasnih protokola i neusklađenosti rada između različitih zavoda.

Prema istraživanjima, u Beogradu se interveniše tek na svaki osmi poziv, dok se u Kragujevcu interveniše na svaki treći. Ono što bi moralo da zabrinjava je da je 76 odsto građana koji su popunili anketu Pokreta, navelo da su posle prvog poziva morali još jednom pozovu broj 194.

"Zakon o Hitnoj pomoći je neophodan, prekopotreban i obavezan. Ne samo što je obavezan – on je i obavezujuć, ne samo za nas već i za građanstvo. Srećna sam što je pokrenuta ova priča. Bila sam član radne grupe za donošenje Zakona o radu hitne pomoći već dav puta, međutim iz nekog razloga to nije zaživelo iz kog razloga ne umem da vam objasnim", kaže za UNU doktorka Aleksandra Paunović, načelnica Službe hitne pomoći iz Negotina.

Beogradska služba Hitne pomoći nije bila deo radne grupe, pozvali smo ih za komentar i razlog ali - Hitna se nije javila.

"Hitna pomoć nije dostupna za više od milion građana Srbije koji žive u sredinama sa manje od 25.000 stanovnika. Ne postoji jedinstven protokol za trijažu poziva, i na poziv građana odgovara se različito u različitim gradovima. Kao da infarkt nije potpuno isti u Beogradu i Svrljigu", naglašava Zejnula za UNU.

"Mi imamo Hitnu pomoć koja je invalid. Znači imate, sa jedne strane, neke protokole lečenja koji se unapređuju i prilagođavaju, idemo napred, koliko – toliko, ali organizaciju nemamo uopšte", smatra primarijus doktor Goran Perge, lekar hitne medicinske pomoći i specijalista urgentne medicine.

Radio veza između ambulante i bolnice ne postoji, pa se zato za dolazak pacijenata doktori i sestre pripremaju na zvuk sirene. Pacijent dolazi, ali u kakvom stanju ne znaju. Što je još jedan momenat gde se gubi vreme.

Ali da biste stigli do bolnice, oni prvo moraju da se jave na telefon. Onda kada vam život visi o koncu, jedinstvena procedura bi vam spasila život.