Porodica Janković je svoj dom i mir pronašla na selu: Kuća na dar - korak u lepšu budućnost

Konkurs Ministarstva za brigu o selu skućio je do sada više od 10.000 ljudi. Zainteresovanost je bila tolika da su dobijali i po 15 zahteva dnevno. Mnogi od onih koji su konkurisali su, pre dobijene kuće ili novca za kupovinu, bili  podstanari. 

Porodici Janković sreća je zakucala na vrata, a odmah zatim i ekipa UNA televizije kako bismo to i dokumentovali.

Ovih toplih božićnih dana uputili smo se u selo Veliševac, u zapadni deo Šumadije opštine Ljig, kako bi posetili porodicu Janković, koja je konačno rešila stambeno pitanje. Radosno su nas dočekali na kapiji, a prvo što smo mogli da primetimo je nestvaran pogled, vazduh koji miriše i mir u dušama domaćina.

Na pitanje da li su očekivali da će dobiti kuću domaćin Dragan Janković kaže:

"Joj pa da kažem iskreno sumnjali smo, zato što smo aplicirali u junu, a poziv smo dobili tek 25. novembra da idemo da potpišemo ugovore, ali smo stalno gledali na sajtu i na televiziji je bilo i onda ministar je bio pričao da ima sredstava, da ko god je podneo zahtev - dobiće kuću," kaže Dragan. 

Tako je i bilo, i Jankovići su dobili poziv koji će promeniti puno toga u njihovim životima.

"Negde 15./16. novembra su zvali da 25. novembra potpišemo ugovor u Ministarstvu za brigu o selu, na Novom Beogradu."

Bilo je puno posla, pošto je kuća zarasla u šipražje, jer u njoj niko nije živeo 15 godina. No, vredne ruke naših domaćina - naviknute su na rad.

"Na prvi pogled nam se svidela kuća, to je bila trava visoka do pojasa, sve je to bilo katastrofa, svidela nam se i to je to", objašnjava za UNU Dragan Janković. 

Zasadili su i nove biljke, čak napravili i fontanu. Unutra nas je dočekala prava domaćinska atmosfera, naložena vatra i pita bundevara kojom nas je poslužila domaćica Marija. Iako i Marija i Dragan rade, koliko možemo da vidimo, postižu sve  - i obaveze oko domaćinstva i one oko dvoje dece: mlađeg sina Dimitrija i starije ćerke Maše.

'Život kao priča': Humani čin Petra Ristića za porodicu Đalinac i njihovo lepše sutra

"Živeti u stanu je nezgodno, pogotovo sada kada je malo dete, niko ne mari, da li mi treba da uspavamo bebu, da se utišaju, ućute, usisavaju, svašta rade i sve je to nezgodno. Malo dete uveče se probudi, plače, smeta komšijama i na kraju krajeva ograničeni smo na terasu i taj pogled sa terase", kaže Marija Tomović Janković. 

Kako kaže Marija, srećni su što su dobili kuću, zbog bolje budućnosti dece.

"Ovako je ovde dvorište, mir, tišina, nema okolo komšija kojima ćemo mi da smetamo, i oni nama. Naravno imamo komšiluk, ali nismo zid do zida da smetamo jedni drugima. Ovako je sve opušteno", ističe Marija. 

Svima koji razmišljaju o preseljenju na selo i o konkursu ministarstva, Marija odlučno poručuje:

"Ko pokuša i ko se trudi, ima šanse i da uspe. Koliko smo čuli drugih 'Joj mogli bi i mi da probamo' i svi su onako 'Stvarno ste uspeli?', ja kažem 'Da', jer niko nije verovao da to može baš tako". 

Ispraća nas domaćin, pokazuje imanje od 20 ari i priča o drugim snovima.

"Supruga i ja radimo, ali bismo voleli da, jer je ovde veoma lep kraj i banja Vrujci je ovde blizu, mi bi voleli da napravimo vajate, bungalove za seoski turizam."

Mi im želimo da i u tom naumu uspeju, baš onako kako su napisali na klupi u dvorištu reči našeg velikog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja 

"Treba znati, treba hteti, kud se leti".