Srbija tragedija i Srbija nade: Kako su "Ribnikar" i sistem "Pronađi me" promenili našu zemlju?

Nema normalnog načina da se započne priča o tragediji koja je u crno zavila celu Srbiju u 2023. godini… I ne samo ovoj godini, već i u svim godinama pre nje, i u onima koje će doći. Da, gubitak svakog deteta je nenadoknadiv i ako se, kojom nadčovečanskom nesrećom, desi da roditelj nadživi dete, pa to je nivo nezaslužene tuge i bola koji se ne može opisati.

Ne može se opisati. Ne može.

I onda nam se desila Osnovna škola "Vladislav Ribnikar". Nikada pre u Srbiji jedan izobličen mladi um nije uradio ono što se dogodilo 3. maja 2023. Jedan sedmak je ubio devetoro učenika i čuvara škole. I ranio je još šest osoba. Srbija je i danas u šoku, a ožiljak na duši čitavog društva samo se produbljuje svedočenjem roditelja ubijenih, koji upravo ovih dana na sudu govore o neopisivoj tragediji.

Znate, kada otac jedne od devojčica na suđenju kaže da je njegova ćerka tu dušom i da je stalno sa njima (roditeljima), ali da ipak jedva čeka da ode iz ovog sveta kako bi bio sa njom - vi tu ne možete ništa da kažete. Ništa.

Poruka najboljeg nastavnika na svetu: Kad se sve ruke sklone i dete tresne o pod, zakazali smo svi

Možete samo da nastavite da plačete i da pišete ovakav tekst, koji bi trebalo bar nekako da ulije nadu i da iz njega probamo da izvučemo bar zrno pozitivnosti na kraju priče. Ali, koje zrno? U zločinu koji se dogodio te pozitivnosti nema. Da li bi je trebalo tražiti u događajima posle tragedije? U okupljanju društva i pokušaju da se izbori sa nečim s čim se nikada ranije nije borilo?

U svakom slučaju, izvesno je da društvo ne može tek tako da se oporavi od "Ribnikara" i da će o tome biti još priče. Podsećaće nas na to suđenja koja predstoje, podsećaće nas bol roditelja, podsećaće nas tužne godišnjice tokom kojih ćemo se iznova i iznova pitati zašto se to desilo, da li je moglo da se spreči i da li smo posle tragedije izabrali pravi pristup u radu s decom kako se to više ne bi ponovilo?

Jer, upravo iz ideje - kako se to više ne bi ponovilo, proizašla je i borba Igora Jurića za uvođenje sistema za nalaženje dece, koji je ovog 25. oktobra zaživeo u Srbiji pod imenom "Pronađi me". U istoj godini, dakle, posle velike tragedije, dobili smo i jednu nadu - nadu da će naša deca biti bezbednija.

Nećemo opet dirati rane koje nikad ne zarastaju, ali moramo da podsetimo da je ćerka Igora Jurića, Tijana (15), oteta i ubijena krajem jula 2014. godine, i da je iz te tragedije proizašla plemenita misija da se zaštite sva deca u Srbiji. I ne samo kod nas, postoji i nada i želja da se ideja "prelije" i realizuje i u okolnim zemljama.

No, dok se to eventualno ne desi u okruženju, mi smo želeli da sa Igorom Jurićem razgovaramo najpre o tome kako se to dogodilo kod nas i koliko je dugo trajala njegova borba za uvođenje sistema za nalaženje dece "Pronađi me".

"Borba za uvođenje sistema je trajala osam godina. Informisao sam se o sistemima koji su u drugim državama omogućavali brzo informisanje o nestanku i hitnu potragu za nestalom decom, i pronašao sam sistem Amber Alert. Moja ideja je bila da se izborim da i naša država dobije takav sistem, kako nijedno dete ne bi više doživelo ono što se dogodilo Tijani", rekao je Jurić na početku razgovora za UNU. 

Koliko će sistem "Pronađi me" učiniti na povećanju bezbednosti naše dece?

"Sistem će omogućiti da se javnost brže informiše o nestanku i da se veći broj građana uključi u potragu za nestalim detetom. Na ovaj način će se povećati verovatnoća da dete bude pronađeno ukoliko nestane. Takođe, u velikom broju slučajeva u SAD otmičari su odustajali od otmice po oglašavanju Amber Alerta, pa i na taj način uvođenje sistema može da utiče na veću verovatnoću da će se dete bezbedno vratiti svojoj porodici". 

Da li mislite da se kroz obrazovni sistem može povećati svest društva o potrebi zaštite dece, da se od malih nogu krene u neku vrstu "obuke o bezbednosti"?

"Apsolutno verujem u to. Od 2015. godine aktivno, sa svojim timom, radim na tome. Do danas smo održali više od 700 besplatnih edukacija za decu, mlade, roditelje i stručne radnike na temu bezbednosti pre svega na internetu, ali i u realnom svetu. U okviru tih radionica skrećemo pažnju na trgovinu ljudima, predatore na internetu, onlajn vršnjačko nasilje, krađu identiteta, zavođenje radi finansijskih prevara i druge načine na koje neko može da postane žrtva. Pored radionica održali smo i veliki broj tribina, predavanja i panel diskusija na temu bezbednosti, sve u cilju da skrenemo pažnju na potencijalne opasnosti, i informišemo decu i odrasle kako mogu da se zaštite".

Jurić apeluje na zaokret nakon tragedija: Preventiva, to do sada nismo radili

Rekli ste ranije da smo mi jedina zemlja u regionu sa ovim sistemom za pronalaženje dece - da li Vas je kontaktirao neko iz okruženja oko eventualne pomoći da i tamo zaživi ovaj sistem? Imate li saznanja da će se nešto menjati u vezi sa tim u regionu?

"Da, kontaktirali su me iz nekoliko država u regionu sa željom da implementiraju sistem za brzo informisanje javnosti u specifičnim slučajevima nestanaka dece. Podelio sam svoja iskustva, izazove i prepreke sa njima u želji da njihova borba za uvođenje ovakvog sistema traje kraće od ove u Srbiji. Srećan sam što postoji želja da se sistem implementira i u regionu, to je znak da prepoznajemo koliko je bezbednost dece važna", zaključio je Igor Jurić.

Na kraju pitanje je za sve nas - da li su nas "Ribnikar" i sistem "Pronađi me" promenili? 

Sigurno da jesu, to su stvari koje ostavljaju pečat za ceo život. Isprepletali su se velika tuga i velika nada i shvatili smo da zajedno moramo da se okrenemo ka istom cilju - ozdravljenju društva, da počnemo da radimo na rešavanju problema, da više razgovaramo sa decom, da više vremena provodimo sa komšijama, prijateljima i rodbinom, da bude manje interneta, a više susreta.

Uvek će biti pomračenih umova, ali posle svega što se desilo, ako se svi više okrenemo svetu i ljudima oko sebe, možda ćemo takve ranije da prepoznamo i učinimo da nam se "Ribnikar" više ne ponovi, a sistem "Pronađi me" nikad ne upotrebimo?