'Tiho odustajanje': Ovo su glavni razlozi za zabušavanje na poslu

Izraz "tiho odustajanje", koji se odnedavno pojavio, predstavlja fenomen radnika koji odbijaju da se dodatno trude, već obavljaju osnovne zadatke. Kao roboti se uključe, obave posao i isključe. 

Odlazak sa posla tačno kada se završi vaše radno vreme, ćaskanje sa kolegama, vreme na društvenim mrežama van pauze, nemotivisanost i rad sa minimalnim učinkom, sve su to simptomi novog fenomena "tiho odustajanje". Koji su sve razlozi zašto radnik počne tako da se ponaša, ali i koja su prava zaposlenih i poslodavaca. 

"Dođem, ustanem kao robot, našminkam se, krenem, dođem, odradim šta treba, ne trudim se. Ne dajem 100 odsto jer nisam imala snage. Odradim i molim boga da neko ne viče na mene", kaže Emilija Stanojković (27).

Kako naša sagovornica objašnjava, razlog zašto je ušla u tihi otkaz je to što je kao radnika na tom radnom mestu nisu poštovali. 

"Ostajalo se duže, hajde i to što se ostajalo duže, nego što to niko nije znao da ceni. Niko nije znao da kaže bravo. Ponekad to bravo znači više nego povećana plata", navodi ona.

Prema objašnjenju pravnika, Zakon o radu jasno definiše koliko se može raditi prekovremeno i koja su sve prava radnika. 

Advokat Milovan Roljić kaže da prema zakonu, puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ali da postoji i nepuno radno vreme koje je manje 40 časova nedeljno.

"Takođe, postoji i prekovremeni rad i moram naglasiti da on ne može da traje više od osam časova nedeljno, odnosno 12 časova dnevno", kaže Roljić.

A ukoliko je poslodavac nezadovoljan radom zaposlenog, pod kojim uslovima može da mu da otkaz? 

"Poslodavac raskida ugovor o radu zaposlenom samo ukoliko postoji razlog, neposobnosti za rad, kršenje radne discipline, radnih zadataka, kao i usled tehnoloških ekonomskih uslova, ukoliko kod poslodavca prestane potreba za radom zaposlenog. Takođe, može i da dođe do sporazumnog, koji se obavezno zaključuje u pisanoj formi", objašnjava advokat.

Zaposleni kažu da se ne trude previše na poslu, kako bi se zaštitili potpunog sagorevanja, odnosno "burn out" sindroma, pogotovo tamo gde se njihov rad ne ceni. 

"To je počelo kada bih ja trebala da krenem na posao, bukvalno mi se plakalo, zašto idem, ali bilo je najgore zato što ja taj posao volim da radim", navela je Emilija.

"Mislim da ne treba generalizovati i stajati na stranu ili poslodavca ili radnika. U praksi sam viđao slučajeve da greše i poslodavci i radnici. Svaki slučaj je individualan i treba mu pristupiti na poseban način", zaključuje advokat.

Naša sagovornica je nakon tihog odustajanja, odnosno otkaza, ipak promenila radno mesto. Možda to i jeste rešenje ove situacije. Promena.