9. mart 32 godine kasnije: Šta je ostalo od prvih velikih demonstracija protiv Miloševića?

Za neke je 9. mart samo dan posle Dana žena. Za druge, međutim, to je jedan od važnijih dana novije srpske istorije – dan kada su pre 32 godine održane prve velike demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića.

Iako je zahtev bio da se smene čelni ljudi Radio-televizije Beograd, mirni protest ubrzo se pretvorio u okršaj policije i građana. Dvoje ljudi je poginulo, a više od 140 povređeno.

Pokušaj policije da rastera građane i pre nego što je skup na Trgu Republike, predvođen tada najjačom opozicionom strankom – Srpskim pokretom obnove, počeo nije se odvijao kako su policajci nadali. Šta više, samo je razjario građane, kada su vodeni topovi udarili na demonstrante blizu Ruskog cara.

Tu se našao i fotoreporter Borbe Predrag Mitić, koji je ovekovečio Draganu Milojević-Srdić kako drži visoko podignuta tri prsta dok je šibaju mlazevi vode.

"Ne bih mogao da ti kažem kako sam stajao, ali sam u jednom trenutku video dva vodena topa koji kao da su se gađali, i između vodenih topova Dragana. Samo je podigla na tri sekunde i to je to. Od suzavca sam jedva disao i grebao vrata na Jugoeksportu. Naravno, nisu hteli da me puste. Jedva sam se dovukao do redakcije da pozovem glavnog urednika, da razvijem filmove i napravim fotografije", priseća se Mitić.

Dok se na Trgu jedva disalo od suzavca, a kamenice letele na sve strane, u Narodnom pozorištu je trajala proba predstave "Sirano de Beržerak", seća se tada ton-majstor, a kasnije novinar Slobodan Cagić. Zaglušujući huk sa ulica i sirene hitne pomoći naveli su ekipu da izađu iz sale.

"Izašli smo u foaje pozorišta i videli scenu gde neki momci skidaju mitraljez sa policijskog borbenog vozila. Tada smo videli prevrtanje i paljenje policijskih automobila, tada smo videli scene koje u životu nismo mogli da zamislimo. Na kraju dana, kada su se pojavili tenkovi, bilo je sasvim očigledno da je vrag odneo šalu", ističe Cagić.

Stradalih u demonstracijama seća se Radiša Milić iz okoline Despotovca, koji je opet na mestu gde im se odaje počast. Ipak, kaže da je očekivao da tu zatekne više ljudi.

"Krivo mi je za današnji dan. I 5. oktobar treba da se obeležava, ali ovo je nešto drugo. Ovo je bio temelj za 5. oktobar!", naglašava ovaj učesnik velikih demonstracija iz 1991. godine.

Za razliku od svedoka demonstracija koji se i dalje živo sećaju martovskih događaja, deluje da se sve više svodi na puko pominjanje u vestima jednom godišnje. I tako je već 32 godine. Polažu se venci, oni koji su tada bili na ulici prisećaju se šta preživeli tog dana, lideri opozicije gostuju po televizijama i pričaju šta su zahtevali sa balkona...

A šta je sa mlađima? Znaju li oni uopšte šta se ovde dešavalo 9. marta 1991? Ili ih možda sveće i cveće na spomeniku asocijaciraju ih na druge stvari.

Pretpostavljaju da je jubilej nekog istorijskog događaja, "možda godišnjica postavljanja spomenika Knezu Mihailu". Ali ima i onih koji ipak znaju za velike demonstracije predvođene Vukom Draškovićim, jer su im roditelji pričali o tome.

Ratovi, sankcije, mitinzi i kontramitinzi, bombardovanje, novi protesti i smene vlasti, još obračuna građana i policije u decenijama koje su sledile, kao da su potisnule 9. mart u zapećak istorije.

Značaj koji je tada imao na smenu čelnih ljudi televizije i ministra policije neosporan je, ali za uklanjanje Miloševića i zaustavljanje ratova u Jugoslaviji u tom trenutku nije bilo izgleda.