Godina zapleta ili raspleta: Mnogo je sporazuma, koliko je realno da ovaj bude konačni?

Čekajući nastavak dijaloga i ponovni susret Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija - sve češće se pominje postizanje konačnog sporazuma. Svi prethodni su se u poslednjih dvadesetak godina menjali i različito tumačili.

Nakon bombardovanja 1999. potpisan je kumanovski sporazum između predstavnika Vojske Jugoslavije, MUP-a Srbije i KFOR-a, posle koga je doneta rezolucija 1244.

U novembru 2001. potpisan je takozvani sporazum Hakerup-Čović, između tadašnjeg šef Unmika i predsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojše Čovića.

Dve godine kasnije, 2003. Beograd je pokušavao da započne pregovore sa tadašnjim liderom Albanaca, ali do direktnih razgovora nije došlo. Tokom 2006. godine bilo je desetak susreta delegacije Prištine i Beograda u Beču.

Sledeće godine specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari predlaže Savetu bezbednosti svoj plan za Kosovo koji Skupština Srbije odbacuje. Kosovo jednostrano proglašava nezavisnost 17. februara 2008. godine.

Tehničke pregovore u Briselu 2011. godine vode Borko Stefanović i Edita Tahiri kada je u julu postignut prvi sporazum o slobodi kretanja, matičnim knjigama, ali i odluka o plaćanju PDV-a što je izazvalo brojne nemire.

U proleće 2013. godine tadašnji premijeri Ivica  Dačić i Hašim Tači potpisali su Briselski sporazum.

A 2020. prisustvu predsednika Donalda Trampa potpisan je Vašingtonski sporazum. Potpis su stavili predsednik Aleksandar Vučić i tadašnji kosovski premijer Avdulah Hoti.

Da li diplomatska ofanziva na Beograd i Prištinu, kojoj prisustvujemo poslednjih nedelja, ukazuje na to da ulazimo u sam finiš kada je reč o rešavanju kosovskog pitanja?

"Što se tiče samog pritiska međunarodne zajednice da se to pitanje što pre reši, ono postoji, da ne postoji ne bi bilo ni francusko-nemačkog predloga, koji je sada evropski predlog, tako da očekujem da će se u narednom periodu i na Beograd i na Prištinu vrsiti što veći pritisak što se tiče tog sporazuma i te normalizacije odnosa između Beograda i Prištine", kaže Lazar Stević, urednik TV Most.

"Svakako je početak kraja, nalazimo se u trenutu kada treba da postavimo jedan konačni dogovor koji će služiti za buduće odnose u budućem periodu", kaže politički analitičar Nedžmendin Spahiu.

Diplomata Zoran Milivojević kaže da Zapad želi da se situacija ubrza, ali da je realna politika nešto drugo. Sve aktivnosti u prilog normalizacije blokirane su, tvrdi, zbog stava Prištine.

"Iduće godine ističe mandat administraciji i u Vašingtonu i u Briselu i sledi serija nekih izbora i oni prosto hoće da ovu stvar reše, uknjiže, stave u kontekst možda predizborne kampanje i sasvim sigurno da uknjiže neki poen. Međutim, to nije realno, treba jasno razjasniti o čemu se radi, u ovom trenutku jedino što je na stolu i jedino što je uslov da se otvori dijalog i da se razgovara na adekevatan način - to je puna implementacija Briselskog sporazuma, dakle formiranje ZSO", kaže Milivojević.

A kako vreme odmiče, život na KiM postaje sve teži, broj napada na Srbe učestaliji, a samim tim i uvećana mogućnost eskalacije.

"Mora da se smiri situacija na KiM, mora da se pronađe neko rešenje, mora što više da se uključi i međunarodna zajednica ukoliko želi da se ovaj problem reši, iz jednog prostog razloga - ukoliko se ovako nastavi, Srbi više nemaju šta da traže na ovim prostotirma i biće prinuđeni da napuste KiM jer niko ne želi da živi u mestu gde će da se plaši da li će mu dete biti pretučeno ili ubijeno", dodaje Stević.

"Ukoliko se za dogovor čeka tek iduća godina, onda šanse da dođe do eskalacije i rata su jako velike", kaže Spahiu.

Da li je ovo godina raspleta ili zapleta čini se niko ne može da zna kao ni to hoće li se o francusko-nemačkom predlogu za 10 godina govoriti kao o propalom ili presudnom.