Spram Golog otoka, Alkatraz je bio luksuzno odmaralište

Kada se spomene "Goli otok" mnogi ljudi u Hrvatskoj, jednako kao i u drugim zemljama na području nekadašnje Jugoslavije, imaju uglavnom neku maglovitu sliku o čemu se tu radi.

No, kada o Golom otoku treba nešto konkretnije da se kaže, nastaju poteškoće. Većina niti zna šta se tu zaista događalo, niti ko je tamo bio zatvoren, a mnogi ne znaju ni gde se on tačno nalazi.

Razlog tome je nesklonost aktera kako na levom, tako i na desnom kraku političke scene u postjugoslavenskim zemljama da se Golim otokom bave i da o njemu govore.

Politički logor

Politički logor Goli otok osnovan je za jugoslavenske političke zatvorenike 1948. godine po nalogu rukovodstva Komunističke partije i države, u velikoj "čistki" u redovima Komunističke partije Jugoslavije nakon Rezolucije Informbiroa.

Izabran je zbog svoje nenaseljenosti i nemogućnosti bega. Ono što se manje zna, deo logora je bio i susedni otok Sveti Grgur, otvoren godinu kasnije.

Prvu godinu su žene isto kao političke zatvorenice provele na Golom otoku, a onda se za njih gradi kompleks na Grguru gde borave do 1953 godine, znači otprilike do Staljinove smrti. 

"Nakon Staljinove smrti oni puštaju političke zatvorenice", rekao nam je Sanjin Patalić, čovek koji decenije istražuje istoriju logora i kaznionice, a razgovarao je sa više od stotinu zatvorenika i bivših zaposlenika zatvora.

Većina žena nije kažnjena zbog svog političkog delovanja, nego rodbinskih, bračnih ili prijateljskih veza s narodnim neprijateljima. Podvrgnute su torturi međusobnog kažnjavanja, rodno osetljivim ceremonijama sramoćenja i torturi stalnog ispitivanja. Preživele su nakon izlaska svedočile o događanjima u logoru, već od trenutka dolaska na otok.

Ponižavanje i sramoćenje žena

"Kada je partija na vas računala, vi ste u tom momentu toj partiji zabili nož u leđa", tim bi rečima Marija Zelić, upravnica ženskog zatvora na ostrvu Sveti Grgur dočekivala zatvorenike.

Žene su živele u užasnim uslovima. Dan se svodio na teški rad i mučenje. Radile su u proizvodnji keramičkih pločica. Sve što su ovde logorašice napravile, to je preduzeće Mermer, Udbino preduzeće švercovalo u Italiju. Tako su dolazili do preko potrebnih deviza za ovdašnji režim. 

Politički logor Goli otok radio je deset godina. Do danas su sačuvane tek retke zgrade iz tog doba.

Takozvana kamena zgrada. Ona je prva izgrađena na ostrvu 1949. godine i ovde je bila uprava logora. Kasnije je prenamenjena u prostore za posete. Zamislite bile su dozvoljene posete, jednom mesečno, dva sata i samo uža porodica.

Uz ovu zgradu očuvana je i zgrada bioskopa i nova zgrada uprave. Samo one svedoče o desetogodišnjem mučenju zatvorenika na Golom otoku.

Staljinističko mučenje

U logoru za staljiniste, logoraše su mučili staljinističkim metodama. Jedna od najpoznatijih tehnika mučenja je bila ta da su morali iskopati jednu jamu, posaditi sadnicu drveta i onda čitav dan okretati se oko te sadnice tražeći joj senu.

Imamo drugu tehniku koja se zvala špalir ili topli zec. To su dva reda postrojenih ljudi okrenutih jedan prema drugima i onda su novi zatvorenici prolazili kroj taj špalir dok ih ovi tuku svom silom. 

Neki nisu uspeli preživeti niti dana na Golom otoku jer su tom špaliru podlegli povredama.

Na Golom otoku je bilo zatočeno između 17.000 i 32 .000 zatvorenika. Tačan broj se ne zna. 600 nije preživelo mučenja političkog logora. Mesto njihovih posmrtnih ostataka nisu poznati ni dan danas.

Goli otok je danas zapušten, raščerupan i niko o njemu ne brine. Od devedesetih se on ne uklapa u narativ po kojem su Hrvati najveće žrtve političkog logora jer činjenice to ne potvrđuju.

Najviše Albanaca i Srba

Za vreme informbiroa najviše je tu bilo Albanaca i Srba jer su oni bili najzagriženiji staljinisti s područja bivše Jugoslavije pa je najveći broj njih bio tu. Onda u drugom delu istorije najveći je broj Srba pa tek ostalih manjina, govori nam Patalić.

Goli otok je bio veliki industrijski kombinat. Postojale su četiri fabrike. Bilo je tu brodogradilište, drvna industrija, kamena industrija i metalna industrija. 

U tih trideset godina proizvodnje Goli otok je bivšoj vlasti privredio više desetaka miliona dolara. U industrijskom kompleksu iza 1960. pa tokom sedamdesetih i osamdesetih godina radili su mlađi punoletnici i osuđenici na dugogodišnje zatvorske kazne.

Intelektualna elita osuđena na blaže kazne toekom političkih previranja sedamdesetih i kasnije, uopšte nije bila na Golom otoku, već na susednom ostvcu koji je ranije bio ženski zatvor.

Svakoga dana stotine, u špici sezone i hiljade turista posete ostrva. Sanjin Patalić jedan je od zaljubljenika u ostrvo koji im priča priču. Nada se da će ubuduće otvoriti muzej sećanja. Naravno ako mu to omogući država koja je vlasnica ostrva i kompleksa o kojem ne brine od zatvaranja zatvora 1988. godine.