Izbori u SAD: Vek i po dominacije samo dve stranke

Od pobede Abrahama Linkolna na izborima 1861. godine do danas svi američki predsednici bili su ili iz Republikanske ili iz Demokratske partije, što je rezultiralo uspostavljanjem njihove dominacije i u Kongresu.

Druge stranke postoje, ali su rezultati zanemarljivi

U vodiču za američke izbore, koju je uradio Institut za politiku i ekonomiju jugoistočne Evrope (IPESE) navodi se da formalno postoje i druge stranke koje mogu da učestvuju na izborima, ali da su njihovi rezultati zanemarljivi. 

Američki izbori, i predsednički i parlamentarni, navodi se, specifični su po tome što više od vek i po predstavljaju okršaj samo dve političke partije - Demokratske i
Republikanske, a pod barjacima "magaraca" i "slonova" ove dve grupe već više od 150 godina oblikuju politiku najmoćnije države na svetu.

Zapažene rezultate ostvarili su samo Teodor Ruzvelt, koji je kao predstavnik Progresivne partije 1912. osvojio 27,39 odsto glasova, i Ros Pero, koji je kao nezavisni kandidat 1992. osvojio 18,91 odsto glasova. 

Samo na pet izbora - 1892, 1912, 1924, 1948. i 1968. godine treći kandidat je uspeo da pobedi u nekoj državi i osvoji određeni broj elektorskih glasova.

Što se tiče Kongresa, i u Senat i u Predstavnički dom uspevali su da uđu predstavnici trećih stranaka, ali ni to nije bio preveliki broj - od 1861. bilo je svega 60 senatora i nešto više od 120 kongresmena, a samo dva puta - 1897. i 1913. godine populisti i progresivci uspeli su da dostignu dvocifrene brojeve predstavnika u Kongresu.
Kritičari sistema u SAD poput Noama Čomskog tvrde da u SAD u stvari postoji jedna partija, a da su demokrate i republikanci samo njene frakcije.

Bajden o Trampu: Ja sam odrastao čovek, takmičim se protiv šestogodišnjaka

Međutim, ono što je specifično za američku politiku jeste da u obe velike partije postoji toliko frakcija da se one međusobno razlikuju više nego, na primer, suprotstavljene partije u nekim razvijenim evropskim demokratijama.

Frakcije kod demokrata i republikanaca

Tako su još krajem 19. veka u Republikanskoj partiji postojali "radikalni republikanci", borci za ukidanje ropstva i jednaka prava svih muškaraca i žena, i "polutani", umereni progresivci. Kasnije, početkom 20. veka bilo je tradicionalista i progresivaca, koji su gotovo nestali nakon poraza Teodora Ruzvelta i skretanja stranke udesno. 

U drugoj polovini 20. veka ključne frakcije bile su liberalniji "Rokfelerovi republikanci", tradicionalnija "Reganova koalicija" i libertarijanci, a početkom 21. veka konzervativci i neokonzervativci.

U Demokratskoj partiji 19. veka postojali su "džefersonovci", "džeksonovci", mirovnjaci, ratoborne demokrate… Početkom 20. veka i ova stranka imala je progresivce, zatim "nju dil" koaliciju, "južnjake", konzervativne demokrate. Krajem 20. veka delili su se na liberale, umerene demokrate (fiskalno su konzervativni, a socijalno liberalni), progresivce...

Bajden na istorijskom minimumu: Lošiji je i od Niksona i od Kartera, ovo se u Americi ne pamti

Kada je reč o frakcijama unutar Republikanske partije 21. veka, jasno je da je pobeda Donalda Trampa na unutarstranačkim i predsedničkim izborima 2016. dovela do svojevrsne revolucije i potpunog poremećaja balansa moći.

Kako se navodi, nekadašnja Linkolnova partija tokom ovih tektonskih promena postala je stranka Donalda Trampa i njegovih "trampovaca" ili pripadnika pokreta MAGA (skraćenica slogana Učinimo Ameriku ponovo velikom).  Tu su i hrišćanska desnica, čiji se predstavnik i bivši potpredsednik SAD Majk Pens pobunio protiv Trampa, ali i neokonzervativci i antitrampovci.

Kada je reč o Demokratskoj partiji, situacija se tu nije previše menjala poslednjih decenija, ali su promene sve vidljivije.

Najbrojniji su takozvani liberalni i progresivni establišment, zatim centristi, ali poslednjih godina ojačala je i grupa "progresivnih pobunjenika".

Tramp: Spreman sam da obnovim konzervativni savez sa velikim čovekom Orbanom

Koliko su odnosi između frakcija krhki i koliko lako mogu da budu poremećeni dobro se videlo 2016. kada je Berni Sanders, demokratski socijalista i nezavisni senator, na unutarstranačkim izborima u stranci kojoj nije ni pripadao ozbiljno zapretio kandidatkinji liberalnog establišmenta Hilari Klinton i od nje za dlaku izgubio.

I četiri godine kasnije zapretio je Džou Bajdenu, ali je tada već izgubio polet koji je imao i izgubio je na unutarstranačkim izborima, navodi se u analizi Ipese.