Tinejdžerka iz Mariupolja o životu u gradu pod opsadom

Šestog dana invazije Rusije na Ukrajinu, grad Marijupolj na istoku zemlje okružen je Ukrajinskim trupama, koje pokušavaju da zaustave ruske snage iz dva pravca. Od četvoro tinejdžera sa kojima smo stupili u kontakt juče, uspeva da nam se javi samo Julija Karpenko, koja kaže da ne zna gde su joj drugovi, da verovatno ne radi internet i da čeka da se svi jave.  Julija ima 17 godina, pohađa lokalni licej i želi da postane socijalni radnik.

„Ja sam ok, mogu da čujem da se nešto dešava u gradu -  eksplozije, ali nema sirena još uvek da se oglase. Nadam se da pucaju ka ruskim vojnicima, a ne ka nama. Naš grad nije skroz okružen, ali ne možemo da odemo. I danas je jako opasno, a postaje sve opasnije svakim danom jer se probližavaju. I malo sam uplašena, iskreno. Dodaje da je struja stigla pre nekoliko sati, ali da danas nemaju grejanje.“

Julija objašnjava i da će se na snimku verovatno čuti eksplozije dok pričamo jer prozor mora da drži odškrinut da je ne bi isekla srča u slučaju da ih pogode.

Umetnost kao beg od svakodnevnice

Ova grupa tinejdžera se trudi da svojim umetničkim radom skrene pažnju na situaciju u kojoj su mladi u Ukrajini, a većini je umetnost i beg od svakodnevnice. Neki su slikari, drugi su pesnici, a Julija volontira u lokalnom sirotištu gde predaje Engleski jezik, osim što slika i piše pesme.

Pokazuje nam sasvim običnu sobu jednog tinejdžera, zid na kome vise plakati i svoje crteže na kojima trenutno radi, kao i pesme koje piše. Svi članovi ove male grupe tinejdžera kažu da ih bilo koji vid umetnosti i rada drži i skreće misli od straha koji je sveprisutan.

Kako kaže Julija, retko ko ide u skloništa i bunkere, a ona sa porodicom ostaje kod kuće jer ima je najbliže sklonište daleko i u lošem stanju. Na ulicu ne izlaze, previše je sumnjivih ljudi okolo za njihv ukus, a i roditelji im sada ne dozvoljavaju.

„Ima mnogo tih grupa koje obeležavaju zgrade. Trudim se da ne napuštam stan, išla sam do pre neki dan da volontiram, išla sam do apoteke, proizvoda još nekih i ima, neke radnje rade, ali morate da čekate jako dugo u redu jer ljudi žele da kupe sve.

Strah je svuda

Julija kažeda je skoro završila kurs prve pomoći. U školi su im rekli da su dve nedelje na raspustu, a ona pokušava da uči i sprema ispite dok strahuje.

„Najveći strah mi je da li će grad zauzeti Rusi i da će početi haos. I najveća nada mi je da će sve ovo biti brzo gotovo.“

Na pitanje da li ima nešto da poruči nama u Srbiji ili i ostatku sveta, Julija razmišlja sekund, pre nego što provali bujicu reči,  a strah, izmešan sa nemoćnim besom može da se oseti i preko kamere.

„Mnogi ljudi veruje da nije ruski predsednik, ni ruska vlada oni koji su počeli rat. Veruju da sami sebe bombardujemo i da lažemo. Ne mogu da shvatim zašto smišljaju te laži, kada ja sedim ovde u mojoj sobi i vidim ljude u ruskim uniformama. Kako mogu da veruju svom predsedniku kada ubija normalne, miroljubive građane?" pita se ova tinejdžerka.

U prilogu je pesma sa prevodom koju je Julija napisala u jednom dahu prvog dana invazije na Ukrajinu.