Merenje zagađenja je sve savršenije, ali nulta emisija je još uvek daleko

Jedan od najvećih zagađivača atmosfere je ugljen-dioksid (CO2), čija koncentracija raste iz godine u godinu. Često ne možemo da poverujemo kada vidimo šta pokazuju merenja.

Prosečna koncentracija CO2 se povećala za čak 50 odsto od početka industrijskog doba. Rast je svakako očekivan, ali ne u ovoj meri.

Globalna koncentracija meri se u milionitim delovima, i to nam pokazuje koliko molekula ugljen-dioksida ima na milion drugih koje čine atmosferu.

Istorija mrenja zagađenja počinje tokom '50-tih godina prošlog veka, a najstarija stanica je na Havajima. Istraživači koriste vakumirane laboratorijske boce, koje, nakon otvaranja, prikupe uzorak vazduha, a potom se ispituje koncentracija zarobljenog gasa.

Ipak, da bismo dobili širu sliku, neophodno je otići u Zemljinu orbitu.

Prednost satelitskog merenja je što pruža podatke za čitavu planetu. Trenutno, merenja se obavljaju pomoću nekoliko satelita.

Međutim, da bismo dobili najtačnije podatke, potrebno je da iskombinujemo sve ove metode.

Podaci dobijeni iz mernih stanica na zemlji i onih dobijenih putem satelita u orbiti se upoređuju i unose u statističke modele kako bi se merenja međusobno potvrdila.

Od Pariskog sporazuma do konferencije u Glazgovu prošlo je sedam godina, i mada je postignut izvestan napredak – cilj nulte emisije još uvek je daleko.