Gordana Bjelica prvi put o Lazanskom, koji nije priznao njenu ćerku: Još ga volim

Gordana Bjelica (63), srpska glumica, prvi put nakon 29 godina, koliko ima njena ćerka, takođe glumica, Teodora Bjelica, govori o čoveku koji joj je napravio dete, a za života ga nije priznao.

Reč je o Miroslavu Lazanskom, vojnopolitičkom komentatoru, političaru i diplomati, koji je preminuo 3. avgusta 2021. godine. Gordana, sve do sada, nikada nije pričala direktno o Miroslavu, već je uvek odgovarala na pitanja o "ocu svog deteta", ali bez konkretnog imena.

Bjelica je svoj život pokušala da "spakuje" u knjigu "Osveta francuske sobarice", a svojom iskrenošću i duhovitim stilom pisanja oduševila je mnoge. Knjiga tek što je izašla u prodaju, a o njoj se već uveliko govori, pogotovo zbog detalja koje je u njoj iznela u javnost.

U nastavku prenosimo deo intevjua koji je Gordana dala za Story, a čiji je naslov njena izjava: "Oca moje ćerke još uvek volim".

Kako se danas odnosite prema udvaračima i zauzetim muškarcima, sličnim onima koji su bili ili makar pokušavali da budu deo vašeg života?

"Kod mene ne postoji ono "otela mi je muškarca", svaka od nas se bori na svoj način. Na svu sreću, uvek sam vrlo kvalitetne muškarce imala kraj sebe. Napadnih se klonim, prepuštam ih drugima. Čim vidim da je on meni podigao obrvu, počinje da krivi usnu, gledam samo kako da se izvučem. Istovremeno nisam neko ko zavodi."

U romanu ste, pored udvaranja i situacija s bivšim suprugom, opisali čak i to da je neko sprovodio nad vama crnu magiju, fizički napad, uvrede, opisali ste podmetanje bombi, boravak u policiji, čak je i jedan nespretni seksualni čin završio u knjizi, ali i to da su vam podmetnuli požar? Da li ste ikada saznali ko je to uradio?

"Nisam želela da njuškam, ali ženska intuicija, uz malo logike, dovodi do jasnog zaključka. Uplašeni ljudi u strahu uvek reaguju agresivno. Razumela sam sve, ali nisam želela da čeprkam jer nisam Kalimero, već žena koja se bori. Volim sve sama da rešim, a na svu sreću, uvek se tu nađe pravi muškarac koji to ceni kod mene."

"Da se razumemo, nisam ja svetica, osećam puno greha u svojim postpucima koji nisu bili namerni, međutim kada imate nekog najvoljenijeg, ko zavisi od vas, nemate vremena da se bavite niti ljudima koji su vam to učinili niti sopstvenom slabošću. Postajete jaki iako do tada možda i niste znali da to jeste."

Zašto ste odabrali da o svemu drugome pišete osim o ćerki Teodori i njenom ocu?

"To vi mislite. Ono što izgleda da nije spomenuto to se najviše voli. I zato i nije eskplicitno spomenuto."

Svojevremeno, kada je bilo priče o tome da je Teodorin otac ratni izveštač Miroslav Lazanski, rekli ste: "Odluka da rodim dete bila je samo moja jer smatram da bi svaka žena koja je u mogućnosti trebalo da postane majka i nikada od muške strane nisam tražila bilo šta. Ko je Teodorin otac znamo ona, ja i on". Planirate li u nekom narednom nastavku autobiografije da govorite i o ovome?

"U vašem pitanju je i odgovor. Ono što je bilo bilo je, idemo dalje."

Kako ste se nosili sa ulogom samohrane majke?

"Fatalistički, jer rodbine nije bilo ni na vidiku. Pamtim vreme bombardovanja, sve vreme smo bile u stanu. Legnemo u krevet, uspavam Teodoru, pa ja šetam po kući ali blizu nje da mogu, ukoliko se nešto dogodi, da se bacim na nju. Što se i desilo, tri puta. To je bilo vreme čekanja po redovima za namirnice. Na svu sreću, Teodora se ne seća ama baš ničega."

Na šta ste najponosniji kada je ona u pitanju?

"Pored mog ličnog stana, koji mi je oduzet, dosta smo se seljakale kao podstanari. Desilo se da me je jednom na stepenicama zaustavila komšinica i za Teodoru pitala čije je ono divno dete koje se svima lepo javi i pridrži vrata. Punih usta sam rekla: "Moje" i tada sam bila najponosnija. Na nju i na sebe."

"Smatrala sam da je najvažnije da joj prenesem ljubav kada već nisam mogla da izbegnem da pati zbog nedostatka druge figure. Srećna sam što ima drugove i drugarice još iz osnovne škole, što je svoja, želi svima da pomogne, što se bori sama. Nisam želela da se bavi glumom, ali njen talenat je očigledan, kao i ljubav i posvećenost."

Da možete da se vratite na početke, da li biste ponovo prošli putem, simbolično rečeno, "francuskih sobarica" i njihovih osveta?

"Baš ste vi naivni, prvo ste me opustili pa onda postavili pravo novinarsko pitanje. Pun je svet "francuskih sobarica"."

"Zahvalna sam Bogu na svemu što sam uradila, ništa ne bih menjala i to je odličan osećaj. Ne zato što je sve bilo prekrasno već zato što je donelo raznolikost kroz koju rastete kao čovek."