Siromaštvo i trošna kuća: Đole Đogani otvoreno o skromnom odrastanju

Prisećajući se svojevremeno skromnog odrastanja u maloj, trošnoj kući u Mirijevu, a punoj dece, Đole Đogani je istakao je kako mu finansijski nedostaci nisu toliko „zapadali za oko“, jer je uvek bio okružen ljubavlju.

"Ukupno nas je devetoro, bilo nas je petorica muških i četiri devojke. Živeli smo u jednom malom prostoru, u trošnoj kući koja nije imala više od 38 kvadrata. Mala kuhinja, sobica, neka ostava. Svi smo spavali zajedno, deca su ležala k’o sardine, svi jedan pored drugoga. Prvo mama i tata i najmlađe dete i onda po starini", govorio je bio za "Grand" poznati denser, pa onda nastavio o tome kako mu to vreme danas prilično i nedostaje.

"Nama to nedostaje, danas kad razgovaram sa sestrama i braćom, to kad se probudiš i pored sebe vidiš brata, sestru, pričate, dečački nestašluci… Mnogo je bilo lepo. Mama ustane, pravi doručak, pozove mene, pošto sam uvek bio najbrži, prvi ustanem i mama mi kaže da odem da kupim hleb. Treba da nosiš pet, šest kilograma hleba i to je problem. I onda sam morao da vodim mlađeg brata koji je pomagao, on uzme jednu ili dve vekne hleba, ostalo ponesem ja i to je doručak", kazao je jednom prilikom u emisiji "Iz profila", prenosi Nova.rs.

Tu se, međutim, nije i zaustavljao.

"Ništa nismo osećali, to je bilo magično vreme, kao bajka. Mi smo svi tako živeli da nam ništa nije falilo, imali smo da jedemo, pijemo, živimo normalno. A pošto je takav sistem bio u ono vreme, mi u školi nismo osećali da nešto nema, imali smo socijalno. Nama su u školi davali besplatne užine. Kada je bilo da treba da se ide na ekskurzije ili negde na 10, 15 dana sa školom i tu smo dobijali besplatno. Živeli smo predivno detinjstvo. Mirijevo je tada bilo selo sa velikim poljanama, prelepim i ukusnim trešnjama i mi smo samo razmišljali kako da izađemo da igramo, idemo u školu i ne dobijamo jedinice, budemo što bolji učenici", objašnjavao je on.

Kao mali je, kazao je onda, bio prilično nestašan.

"Kao dete sam bio nestašan i dominantan, to je valjda želja da nešto postigneš i budeš neko u društvu. Kad si u velikoj porodici onda je tu stalno neko takmičenje i borba. Danas deca nisu gladna, onda nemaju tu borbu za uspehom, sve imaju. Mi kao ljudska bića moramo da osetimo životinjski instinkt jer to nam daje borbu. Ja ne mogu da budem takav da deci mojoj ne dam, a možda bi trebalo neke stvari da ih zaustavimo, da kažemo nemamo dovoljno", zaključio je Đogani.