Met Leblank o izazovima uloge tate i čuvenim 'Prijateljima'

Pričati o serijama koje su obeležile istoriju moderne televizije, a uz naslove poput "Dinastije", Beverli Hilsa", "Melrouz Plejsa", "Dosijea Iks", "Seks i grada" i svih onih koji su usledili potom ne pomenuti "Prijatelje", bio bi veliki televizijski greh.

Serija nagrađena Zlatnim globusom i pet Emija simbol je jednog vremena, a mnogi koji su odrasli uz Rejčel, Moniku, Fibi, Rosa, Čendlera i Džoija i dalje priželjkuju da se to vreme vrati. Ipak, posle dve decenije od poslednje klape čuvenog serijala čini se da za njegove glavne zvezde velikog povratka na male ekrane ili filmska platna nema.

Usud uloge koja proguta glumca zadesio je i vodeću ekipu "Prijatelja", koji još nisu pronašli način da se vrate u žižu javnosti.

Izuzev glumca Meta Leblanka, koji je, kako priznaje, uspeo da pobegne od senke neponovljivog Džoija Tribijanija i nakon serije koja mu je donela svetsku slavu ukrade još malo te zvezdane prašine u sitkom spinofu "Džoi", ali i porodičnoj komediji "Čovek sa planom", koju trenutno gledamo na kanalu Foks radnim danima od šest časova. Met otkriva na koji način je uspeo u poduhvatu da živi i posle "Prijatelja".

Kako ste se, kao bivši mačo, snašli u roli roditelja troje prilično zahtevne dece u novoj hit seriji "Čovek sa planom"?

"Ne znam da li je iko ikada savladao tu veštinu u potpunosti. Deluje mi da je roditeljstvo svakodnevni izazov. Ali zabavno je biti tata. Volim da budem otac, da vidim svoju decu kako odrastaju, kakva postaju. Sećam se kada su bili mali, vremena kada su tek počeli da govore, da koriste duže reči... Onda im se promenio izgovor. Počnu da koriste zamenice, glagole, prideve, pa uskoro dobijete bujicu reči koja prerasta u bujicu rečenica, od čega polako počinje da vas boli glava. I ne prestaje", rekao je Met za Kurir TV Ekran.

Po čemu je vaša TV porodica drugačija? Koliko se ovaj tata izdvaja od ostalih i koji je njegov plan?

"Prvo je želeo da ohrabri svoju ženu koja odluči da se vrati na posao. Kada sam prvi put čitao scenario, dopala mi se ta polazna ideja da otac bude taj koji će ostati kod kuće dok će žena da radi. Pomislio sam: "Hm, da vidimo kako bi to izgledalo?" Međutim, moj junak brzo shvata da je to mnogo više posla nego što je zamišljao i da nije baš zabavno biti kućni tata. Ima nečeg lepog u tome da svakog dana dolazite s posla, deca, kuća i ručak dobro mirišu, domaći su im gotovi, oni slatki i ljubazni... Ali većina očeva i muževa ne shvata šta žena mora da uradi da bi postigla taj efekat. To je sjajna udica ove priče".

Da li vas neke scene podsećaju na ono kroz šta prolazite i da li su scenaristi pozajmljivali neke ideje iz vašeg privatnog života?

"U početku su bili fini, nisu me mnogo dirali, ali već od druge sezone i sam sam počeo da pričam svoje lične roditeljske avanture, pa je mnogo toga što gledaoci vide u seriji pozajmljeno iz naših života. I to nije loše. Istinite priče su na malom ekranu uvek životnije".

Snimate li prvi put s toliko mališana i kako izgleda snimanje s troje dece?

"Ovim tempom, na dnevnom nivou, ovo jeste moje prvo iskustvo tog tipa. Ali mi glumci imamo jedno nepisano pravilo. Uvek kažemo da ne radimo s decom ili životinjama. Međutim, u ovoj seriji shvatio sam da postoji velika razlika između nas starijih glumaca i dece koja se bave ovim poslom. Na setu ste uvek pod velikim pritiskom. Snimanje, produkcija, novac koji je uvek tema, veliki broj ljudi koji je uključen u rad, svako želi da se pojavi u svom najboljem obliku i zato ima posebne zahteve... To mnogo opterećuje atmosferu. Ali deca su na sve ovo potpuno ravnodušna. Lepo se zabavljaju, srećni su što su tu. Dakle, oni su tu da vas podsete da u suštini ovo radimo da bismo se dobro proveli. A kada se svi zaista zabavljaju, to se vidi na ekranu. Sviđa mi se rad s decom. Zabavni su, slatki i odlično rade svoj posao".

Pitanje o "Prijateljima" ne može da se preskoči. Uskoro će 20 godina od kraja snimanja. Kakvi su vaši odnosi danas i kakve uspomene vas vežu za ovu seriju?

"I dalje smo bliski. Može da se desi da se ne vidimo pet godina i kada se nađemo, to deluje kao da se nikada nismo ni razišli. Naša povezanost je i dalje snažna. Kada se vidimo, naši razgovori deluju poznato, nadovezuju nam se misli i brige su nam iste. Bili smo prava porodica. I nadam se da će tako uvek da ostane. Čak i kad smo na nekoj žurki, uvek smo stisnuti zajedno u neki ćošak i prepričavamo šta se kome dešava. Uvek je tako i super je, oni su sjajni ljudi. Zajedno smo imali ovo iskustvo i zauvek će biti ugravirano u nama kao najlepša i najvažnija zajednička uspomena."