U slučaju nukelarnog napada Amerikanci imaju rešenje: Da li znate šta je avion za sudnji dan

Svi znamo šta je VC-25A (uskoro VC-25B), poznatiji kao Air Force One. Boeing 747, koji je proizveden u dva komada i sa kojim leti predsednik ili potpredsednik SAD-a.

SAD ima i niz drugih aviona u floti za prevoz VIP osoba: 8 komada Boeing C-32A (na platformi 757) i 2 komada Boeinga C40 Clipper (na platformi B737NG), te 5 Gulfstream G550.

Vladine agencije, naročito CIA i vojska SAD-a imaju još niz aviona za prevoz svojih uglednika i operativaca.

No, manje je poznato da SAD imaju svoje avione za sudnji dan (Doomsday), kojih ima čak četiri. I ovi avioni su rađeni na platformi Boeinga 747-200, te nose oznaku E-4B Nightwatch.

Dizajnirani da prežive nuklearni napad

Avioni su dizajnirani da prežive nuklearni napad i služe kao komandni centar u slučaju nuklearnog rata, ali i za druge katastrofe (uragani, potresi, udar meteora).

U mirnodopsko vreme avion služi upravo kao komandni centar u slučaju najvećih elementarnih nepogoda (potresi, uragani) kada se koristi vojska za sanaciju posledica, ali služi i za prevoz ministra obrane i komandanta oružanih snaga u inostranstvo.

Tako da u mirnodopsko vreme ova četiri aviona imaju oko 50 misija godišnje. Predsednici SAD-a jako retko lete ovim avionom, a zadnji koji je leteo bio je Ronald Regan. Kapacitet aviona je 112 osoba. Prvi ovaj avion je preuzet 1974. godine kada je zamenio EC-135J, piše avioportal Zamaaero.

Avioni lete 10 sati, ali mogu točiti gorivo u vazduhu. Jedan od ova četiri aviona je uvek na 24-satnom stand by modu. Avioni su obavijeni velom tajne i nikada se ne zna u kojoj bazi su stacionirani, osim jednog aviona koji se pokazuje javnosti i stacioniran je u Nebraski.

U slučaju nuklearnog napada po jedan prevozi predsednika SAD-a, ministra obrane i komandanta oružanih snaga.

Podeljeni u šest celina

Avion je podeljen u šest glavnih celina: komandni prostor; soba za rad operacionog tima (sa 27 stanica koje imaju radni sto, satelitske telefone, kompjutere i opremu namenjenu svakoj posebnoj službi); konferencijska dvorana; soba za brifinge (u ratnom modu ovo je ratna soba, u mirnodopskom tu su smešteni novinari); komunikacijski prostor sa 25 stanica za rad i prostor za odmor koji ima stolice koje se pretvaraju u krevete, ali i male sobe sa krevetima za spavanje viših službenika.

U nosu aviona je VIP apartman, koja ima krevet na sprat, radni sto, nekoliko stolica za saradnike i ekrane za komunikaciju. Do apartmana je stanica za službu osiguranja.

Ovaj avion je daleko tehnički opremljeniji od Air Force One (VC-25A). Avioni imaju najsofisticiraniju opremu za međusobnu komunikaciju putem antena i satelita, ali i komunikaciju sa bilo kojim područjem na svetu. Avion u slučaju potrebe može vuči niskofrekventnu antenu dugu 8 kilometara.

Naravno, SAD je mogao za ovu nameru imati tek dva Boeinga 767, pri čemu bi predsednik u slučaju katastrofe koristio Air Force One, a po jedan ovaj avion bi koristili ministar odbrane i načelnik glavnog štaba.

To bi bilo daleko jeftinije i jednako efikasno. No, budimo realni, sve u SAD-u mora biti megalomanski, preveliko i ekstremno skupo. Pa zašto onda ne imati četiri B747 za ovu namenu, od čega su bar dva viška.