Održana konferencija 'Kako stvarno žive mladi sa invaliditetom': Svi zaslužuju jednake prilike

"Kako stvarno žive mlade osobe sa invaliditetom?" - naziv je konferencije koju je održalo udruženje "Evo ruka", čija je misija unapređenje kvaliteta života osoba sa smetnjama u razvoju, ali i njihovih porodica.

Sva deca i mladi zaslužuju jednake prilike, dostojanstvo i podršku čitave zajednice – jasna je poruka koju to udruženje šalje.

Nestorov: Do 2026. godine planirano 40 pedagoških asistenata u školama

'Jedi i budi human': U ovom restoranu svaki peti obrok ide onome kome je i najpotrebniji

Sa završetkom formalnog obrazovanja, mladi sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ostaju bez odgovarajuće sistemske podrške. Kako stvarno žive ovi mladi ljudi i ko o njima brine, u Udruženju kažu, odgovor je uvek isti - sav teret brige o deci i organizacija svih njihovih aktivnosti pada na teret porodice.  

Dijana Grbović, mama dvadesetjednogodišnje Tamare kojoj je nadzor potreban 24 sata dnevno, iskreno kaže da je umorna, i da su nakon što je Tamara završila školovanje ostali prepušteni sami sebi i nevidljivi za sistem.

"Kad smo ostale same u kući meni je to bilo strašno, kao da smo kažnjene na kućni zatvor i to se podrazumevalo, nikome to nije bilo čudno", kaže Dijana Grbović.

Dijana kaže da je najvažnija socijalizacija, i da je to ostvareno upravo zahvaljujući aktivnostima koje sprovodi udruženje "Evo ruka".

"Ima 10 do 12 dece svaki dan da dolaze, što stvarno nama jako puno znači i potpuno je promenila ponašanje. Ona je imala, kada smo završili školu i kada smo to neko vreme bile zajedno 24 sata, počela je tu neka ponašanja da ima koja do tada nije imala, kao što je na primer čupanje kose, i to sam ja psihički sve jako teško podnosila. Potpuno je druga priča ako ona ode u boravak i ako nije u boravku dva tri dana", ispričala je Dijana Grbović.

Nestorov: Do 2026. godine planirano 40 pedagoških asistenata u školama

Ana Knežević, mama jednog Andreja koji ima poteškoće u razvoju, i predsednica Udruženja, susreće se sa preprekama u svakodnevnom životu, koje iscrpljuju finansijski, ali i dovode do krize mentalnog zdravlja čitave porodice.

Ana je, kako kaže, neumereni optimista i smatra da se sve može postići ako kao društvo to hoćemo.

"Prvi korak je zaista izmena pravilnika o minimalnim standardima, proširenje definisanja novih usluga i uvođenju pravilnika. Zakonodavni okvir mora hitno sad i odmah da se promeni", kaže Knežević.

Problem vidljivosti mladih osoba sa teškoćama u intelektualnom razvoju i invaliditetom  može se prevazići samo razvojem usluga socijalne zaštite, inkluzivne prakse i pronalaženjem inovativnih zakonskih rešenja.

Samo tako pripadnicima ove društvene kategorije pruža se šansa za dostojanstven i ispunjen život. 
 

Posao po meri: UNA je proverila kako Forum mladih radi na jačanju potencijala osoba sa invaliditetom

Kad kažemo hrabrost, mislimo - Irena: U detinjstvu ostala bez sluha, sada defektolog i psihoterapeut