"Adrenalin" diže adrenalin: Ibrahimović o tetovažama i preminulom bratu

Odlomci iz autobiografije proslavljenog švedskog fudbalera Zlatana Ibrahimovića, "Adrenalin: Moja neispričana priča", ne prestaju da budu traženi i čitaju se u jednom dahu. 

Jedno od poglavlja u knjizi, nekadašnji fudbaler Milana, posvetio je svojim tetovažama i rano izgubljneom bratu Sapku, koji je preminuo u 42. godini od leukemije.

"Ne želim da razmišljam kakav ću biti kad ostarim i kako će stariti moje tetovaže. Namerno sam ih istetovirao na leđima da ih ne bih gledao. Nemam tetovaže na nogama, tu su samo ožiljci od mog stila igre i moje fudbalske istorije. Na ruci sam istetovirao datum rođenja mog brata Sapka koji je umro u 42. godini, 30. april. Leukemija ga je odnela za 14 meseci zato ne želim da razmišljam o budućnosti i koncentrisan sam na sadašnjost. Pokušavam da ne protraćim ni sekund života i da budem što je moguće bliže svojim sinovima, da provoditi vreme sa njima i sa ljudima koje volim jer znam da život leti i da je dovljan jedan lekarski pregled da se sve zauvek promeni", napisao je Ibrahimović. 

Lekar je obavestio porodicu o teškoj dijagnozi

Vratio se potom na priču o Sapku: 

"Kad sam pitao Sapka kako je primetio da je bolestan, ispričao mi je da je hodao ulicom i da se odjednom čudno osetio, kao da tone u trotoar. Osećao se kao da je pod vodom, nije mogao da diše. Otišao je odmah u bolnicu i podvrgnuo se pregledima. Njemu nisu ništa rekli. Narednog dana, lekar je nazvao mog oca i sve mu je ispričao".

"Kakva je ta leukemija?", pitao sam tada oca.

"Agresivna", odgovorio je tata.

"Ali mi smo jači, dobićemo ovu bitku".

Da li Ibrahimović preteruje: Zlatanova deca imaju sve, ali jedna stvar im je strogo zabranjena

Nakon početnih terapija, stanje mu se pogoršalo, a Zlatanu je bilo jako teško da ga gleda u takvom stanju.

"Sapko je počeo s terapijom, ali mu se stanje za nekoliko meseci pogoršalo. Vratio sam se iz Pariza gde sam igrao i zatekao ga otečenog, bez kose, već se teško kretao. Bilo mi je jako teško gledati ga u takvom stanju. Nisam bio spreman. Pijo je gomilu lekova kako bi se oeećao bolje, ali bilo je to samo na kratko. Tata ga je odveo u kupatilo, pa se vratio u dnevni boravak i prvi put mi priznao: "Nema nade". Pogledao sam ga i shvatio ozbiljnost njegovog pogleda. Nisam mogao da dišem, nisam mogao da gutam.

Ali, kako? Sapko mi je davao nadu, a tata mi je oduzimao. Sa svom fizičkom snagom koju sam imao, sa svim parama, sa svim belosvjetskim poznanstvima, nisam mogao ništa da učinim da pomognem bratu. Osećao sam se potpuno nemoćno, kao apsolutna nula. Bio sam uništen. Sapku se stanje dodatno pogoršalo, odveli smo ga u jednu ustanovu, ali je tu ostao samo sedam dana. Nije mu odgovaralo. 

Tada je tata odlučio: "Vratiću ga kod sebe": Samo što je on bio iscprljen od bola i napora kojima je bio izložen dok je negovao sina, 24 sata dnevno preko godinu dana. Nije se odvajao od njega ni na minut. Oslabio je, više nije uspevao ni da ga podigne, iako je Sapko već tada bio lagan kao perce. Bio je primoran da ga vrati na kliniku. 

Ibrahimović obradovao majku poklonom: Maksi i Vincent biće sa bakom u Hrvatskoj

Čekao je Zlatana da stigne

Krećem prema klinici, zovem tatu, on izlazi odatle i kreće mi u susret pa zajedno odlazimo do Sapkove sobe. Već je u komi. Nepravilno diše. Tata mi objašnjava da se produžavaju intervali između jednog i drugog udisaja. Sedim u podnožju kreveta, ali teško mi je da pogledam brata. Ne mogu, samo čujem dah koji se produžava. Nakon 15 minuta, tata govori: "Eto, gotovo je".

"Šta?"

"Ne diše više".

Sapko je sačekao da dođem i umro. Želeo je da budem tu, pored njega. Apsolutno sam ubeđen u to. Do kasno sam spavao, doručkovao bez žurbe radio sve natenane, ali on me je čekao. Tek kad sam stigao, nakon deset minuta, moj brat je udahnuo poslednji put. Tata ustaje da bi ga pokrio čaršafom, a ja ga zaustavljam: "Ne, ne diraj ga. Neka neko drugi to uradi", dodao je Ibrahimović.

Ibrahimovićeva ispovest: Šta je Zlatan uradio kada je saznao da otac uzima njegov novac

Sahrana po muslimanskim običajima

Sapko je sahranjen po muslimanskim običajima, a otac se dan posle vratio sam na njegov grob i plakao ceo dan, od jutra do večeri.

"Sahrana je pratila muslimanske običaje. Jednostavan leš rođaci i prijatelji prenose iz ruke u ruku. Ko ga je nosio, sklanja se na čelo kolone kako bi ga ponovo uzeo. To je lanac ruku koji prati pokojnika do rake. Za spuštanje platnenim trakama zaduženo je šest najbližih ljudi koje je odabrao tata. Pored groba, gde su se okupili mnogi kako bi učestvovali u obredu, nekoliko je lopata. Tata uzima jednu i baca prvi komad zemlje u raku. Zatim je red na mene, i ja činim isto, jednom, dvaput, ali dalje ne mogu. Puštam lopatu da padne. Prekriti ga značilo bi prihvatiti da je mrtav, a u mojoj glavi Sapko je još bio živ. Ne mogu priznati da ga više nema. Bio je premlad, bio je moj brat. Pridružujem se porodici i plačem okružen njima. Tata nije pustio ni suzu. Narednog dana vratio se sam na grob i plakao ceo dan, od jutra do večeri. Objasnio je: "Uradiću ovo samo jednom i više neću"", završio je legendarni Šveđanin.