Kako je legendarni Malina stigao u Karijev štab: Za UNU otkriva sve o timu sa Mundobasketa

Kao igrač izgradio je bogatu karijeru u zemlji i inostranstvu, danas kao trener ne menja često timove, ali koristi iskustvo sa parketa i niže samo uspehe. Marko Marinović (40) je 2019. godine skinuo košarkaški dres Borca i u civilu seo na klupu da vodi ekipu iz Čačka, da bi samo tri leta kasnije dobio mesto u stručnom štabu reprezentacije Srbije u kojoj je zadužen najviše za skauting i komunikaciju sa igračima, jer nema tog sa kojim tokom karijere nije našao zajednički jezik.  

Od kada njegova veza sa Svetislavom Pešićem datira, odnosno kakvu relaciju ima sa sugrađaninom Aleksom Avramovićem, kakav je Bogdan Bogdanović, koliko razumevanja je potrebno za igrače koji nose igru svojih klubova, šta je potrebno svakom sportisti da uspe, kako je raditi sa mladim igračima u modernom vremenu, ali i šta želi da postigne sa svojim kumom Đorđem Micićem u Borcu 94 govorio je na svoj energičan način Marko Marinović za UNU. 

"Sa Pešićem sam se prvi put sreo na početku igračke karijere. On me je iz FMP odveo u Đironu, što je bio moj prvi inostrani angažman. Tamo je tada bio Mark Gasol. Uzeli smo zajedno, tada jak, FIBA kup. Poznajemo se dugo i dobro. Kariju je važno da si vredan i da radiš. Na toj ideji je postavio reprezentaciju Srbije u ovom mandatu i izgurao svoje. Igrači mu dugo nisu verovali da će do uspeha stići ako se uzdaju u svoj rad... Kada su to shvatili počeli su da igraju van svojih mogućnosti i stigli do svog uspeha", rekao je u jednom dahu Marinović, ponosan na ono što je ceo tim Plavih postigao na Svetskom prvenstvu u Manili.

A ispraćeni su na Filipine bez vere i podrške. 

"Ispraćeni smo tako da niko u nas nije verovao. Bili smo prežaljeni pre vremena. Niko nije razmišljao o tome što selektor stalno ističe 'da dobar tim ne čini 12 najboljih igrača, nego 12 onih koji se dobro slože'. Igrači koji su se odazvali su tip igrača po Pešićevoj meri... Mi smo verovali u sebe i vratili smo veru u košarkaški nacionalni tim", napominje Marinović i na konstataciju da je Bogdanović odlično predvodio ekipu dodaje: 

"Bogdan je odličan čovek i lider, koji je sve vreme 'nosio' saigrače".

Komšija sa Kićanovićem i Avramovićem

U tom timu je bio i Aleksa Avramović, Marinovićev Čačanin. 

"Aleksa je dete iz kraja bukvalno. Na 100 metara živimo on, legendarni Dragan Kićanović i ja. Kroz šalu smo nas dvojica u Manili pričali da ćemo vratiti zlato u Čačak, ono koje je Kića osvojio na istom mestu 1978. Aleksa je borac, profesionalac. Igrač koji nikada ne odustaje i vredno trenira. Nadam se da će ga, posle ovog oporavka, povrede zaobići". 

Marko Marinović je posle završene karijere, baš kao i Dragan Kićanović pre njega, a isto je najavio da će uraditi i Aleksa Avramović, odlučio da živi u rodnom Čačku. Tamo se prvo posvetio Borcu, a sada radi na jačanju drugog kluba - Borac 94. 

"Vratio sam se u Čačak kao igrač i odmah nastavio kao trener Borca. Uspeli smo, posle 30 godina, klub da uvedemo u takmičenje kao što je ABA liga, gde se stabilno drži. Rastali smo se u prijateljskim odnosima. Bilo je ponuda iz inostranstva, ali nisu ispunjavale moje kriterijume zbog kojih bi ih prihvatio. Prihvatio sam poziv mog kuma Đorđa Micića da budem stručni savetnik u KK Borac 94. Pokušavamo zajedno da stavimo klub na noge. Cilj nam je da Čačak ima klub za razvoj mladih igrača. Meni i mojoj porodici je kod kuće dobro". 

Treneri moraju da se adaptiraju na mlade, javnost da izađe iz zabluda

Mlade danas pokreću drugačije stvari od onih koje su pokretale Markovu generaciju. Marinović ima razumevanja i za tu situaciju, iako priznaje da trenerima nije lako. 

"Mladi danas nemaju glad. Motivisati ih, u vremenu dostupnosti svega, veoma je teško i zahtevno, ali je istovremeno i veliki izazov. Sve je drugačije nego u moje vreme, ali nisam pristalica poređenja. Treneri moraju da se adaptiraju na novo. Ja sam imao sreće da sam bio na Svetskom prvenstvu, da sam radio sa vicešampionima sveta, i to mi je dobra stvar za priču sa mladim igračima. Disciplina je danas teška reč, ali veoma bitna za uspeh. Posvećenost je vrlo važna", ističe on i dodaje: 

"Svako ko je uspeo bio je discipolnovan i posvećen. Zabluda je da se misli da Jokić, Teodosić ili Bjelica ne treniraju. Zabluda je da ih ne interesuje šta se dešava, nego samo igraju košarku. Bio sam kod Nemanje u u Golden stejtu. Ljudi ne mogu da zamisle koji je to tempo igre i rada. Ne možeš da budeš igrač na vrhunskom nivou ako ne treniraš. I zbog svega toga mora da postoji razumevanje za njihov umor, njihove sezone i razloge kada traže jedno leto pauze", do kraja je jasan Marko Marinović.