Neverovatna životna priča bivšeg golmana Crvene zvezde: "Nekad su Zvonko želeli da budu svi - danas niko"

U mnogim kućama te 1991. godine vrištalo se od sreće - zbog Crvene zvezde. Tada su mnoga deca dobila junaka svog detinjstva, a među njima i autorka i voditeljka ove emisije, Jasna Đurović. Njen junak bio je i ostao nekadašnji legendardni golman fudbalskog kluba Crvena zvezda Zvonko Milojević. Prvi put je intervju sa njim radila davne 2011. godine, tada ju je dočekao nasmejan, ali u invalidskim kolicima.

Kako je protekao novi susret Jasne i Zvonka...to je već priča za sebe, a Zvonko je još uvek njen junak. Trinaest godina kasnije Zvonko Milojević je junak Jasnine autorske emisije i još uvek je u igri za život, još uvek u borbi da stane na noge, još uvek nasmejan - iako živi jednu surovu istinu koju i sam izgovara:

"Nekad su Zvonko Milojević želeli da budu svi, a danas niko."

Za njega bi rekli da je vođa sekte, ali istina je drugačija: "To je život" donosi priču o dervišu Muhamedu

Tajna čuvana 27 godina - ovako je naš slavni odbojkaš Željko Tanasković jednom Dači promenio život

Da nije zaboravljen, da još svi pamte tog najboljeg golmana u to vreme Evrope, malog iz Svetozareva koji nije imao ni 20 godina kada se popeo na krov sveta svedočili su nam i njegovi klupski drugari Ivan Adžić i Darko Pančev, kao i čovek koji će pokazati kao i uvek više od rivalstva, bivši kapiten Partizana Saša Ilić.

„Govorili su mi da ću da se hranim na kašičicu, da ću samo ležati u krevetu, neću moći da pričam, da ako budem uspeo da sedim to će biti vrh. Kada bi me videli sad, pocepali bi svoje diplome. To je život, to baš odgovara mojoj situaciji, zato što recimo kada sam bio u Zvezdi tada su svi hteli da budu Zvonko Milojević, a sada niko. Vidite vi kolika je to mala razlika, a u stvari je ogromna. Možda sam se promenio ljudima, ili kako me već ljudi doživljavaju, ali u principu ja pokušavam da budem ono što jesam“, rekao nam je Zvonko.

Ostao je poneki šut veštine, odbrana nerava i činjenica da je mnogo toga pripalo zaboravu, ali da kraj još odsvirao nije niko. Sudija, onaj odozgo podiže crveni karton, nema više fer pleja, ali njegovo ime i dan danas je fudbalski praznik.

Na kraju krajeva i na početku ništa kao sport ne uči čoveka da se do cilja može. Nekad na livadi, a danas u snovima, on je još uvek u igri. Makar se ona i ne zvala fudbal.

"Nikada se nisam predao, ni u sportu ni u životu. I dan danas gledam fudbal, šta drugo da radim“.

Jedan dan promenio je sve u blistavoj karijeri najmlađeg golmana u istoriji fudbalskog kluba Crvena Zvezda. Čoveka koji je branio mreže Anderlehta i Lokerena, koji se sa Zvezdom 1991. godine popeo na krov sveta, a da nije imao ni 20 godina.

„Teško je, pogotovo ako se sagleda šta sam pre bio, a šta sam sada. To su dve veoma različite stvari, totalno kontradiktorne situacije. Znam da ljudi vole da vide ono što nije svakodnevica, a moja situacija je baš upravo to. Tako da teško je, nije prijatno da se čovek priseća šta se desilo, pogotovo tih ružnih stvari, ali to je život, nema tu neke filozofije. Čovek je toliko jak koliko može da izdrži“, kaže Milojević za UNU i dodaje:

„Mislim da mi je ovo stanje samo pokazalo ko mi je pravi prijatelj, a ko nije, jer lako je u dobru biti dobar, ali kad dođe stani-pani to je izuzetno teško. Opet, napominjem, samo mi je pomogla da vidim ko mi je pravi prijatelj, a ko nije“.

Najlepše reči o Zvonku Milojeviću imao je i bivši jugoslovenski fudbaler i Zvonkov nekadašnji saigrač Darko Pančev.

"Zvonka znam još od kad je bio momak, kada je počinjao. On je izvanredan talenat, odlična karijera, šteta što se sve tako završilo. Znam njegovu sudbinu i o njemu imam maksimalno pozitivno mišljenje. Sa golmanima sam bio i prijatelj i neprijatelj, ali sam sa njim uvek bio dobar. Nažalost mu se karijera završila na taj način, ali svakako da je Zvonko, kao golman, kao ličnost ostavio dubok trag u Zvezdi i napravio jednu dobru karijeru, to definitivno“, rekao je za UNU Pančev i dodao:

„Neka se samo seti i shvati da u životu uvek čovek mora da se muči, pa i sad u ovim teškim trenucima za njega, kada nije najbolje, da shvati da treba da izdrži i živi dalje svoj život. Jednostavno da prihvati tu realnost, da nema predaje. On sigurno zna da ja o njemu imam najlepše mišljenje. On je imao tu nesreću da oseti te teške trenutke. To je bio jedan veliki gubitak za njega sigurno, i kao čoveku i kao sportisti, ali opet kažem neka se seti svih jakih treninga, teških treninka, koliko mu je tad bilo teško, kad je išao do maksimuma, pa je sve to umeo da izdrži. Tako i ovaj problem mora, da se uhvati u koštac sa njim, da ga prihvati i da nema predaje. Mi ćemo uvek da mu dajemo podršku i nadam se i Zvezda, da mu olakšamo, da mu život bude bolji i lepši.“

 

U najvažnijim trenucima odrekao se svoje mladosti upravo zbog fudbala. I kako se sve okreće u životu, kao i ta fudbalska lopta okrenulo se naglavačke. Taj šut zamalo da ne odbrani, ali da je sve vredelo, vredelo je.

„Ne znam ima li ljudi koji Zvezdu vole zbog mene, ali što ih ima više, moje zadovoljstvo je veće. Volim da kažem, nije poenta da čovek ne padne, nego da ustane kada ponovo padne. Pokušavam svakog dana da uradim nešto više od prethodnog dana. Mnogi bi odustali već odavno, ali ja sam sportista, to mi je u duhu, tako da nema predaje. Crvena zvezda je moj život. Zvezda je stvarno pokazala da je klub i da ne zaboravlja svoje asove pogotovo u situacijama u kojoj sam ja“, ispričao nam je Zvonko, a onda i dodao:

„Kada se ženio Deki Stanković, on je kumstvo podelio. Venčao ga je Siniša Mihajlović, a ja sam mu bio crkveni kum. Uzeo je mene iz Zvezde, a njega iz Italije. Meni on znači, on je meni takoreći spasio život, nešto što mi je najvažnije u životu, on mi je podario. I ne samo to, nego i dan-danas on meni kaže – Labude moj, reci šta ti treba, tvoj kum je uvek tu za tebe. A ja mu kažem ako ne budem mogao da rešim nešto, ti traži drugu soluciju, ali čisto sumnjam da neću moći“.

U  karijeri profesionalnog sportiste stoji ono najvažnije – prvi trening na Marakani 1986. godine, profesionalni ugovor koji je potpisao sa Zvezdom u prisustvu svog oca Radovana 1989. i reči majke Ljubinke- gde baš tebe da uzmu od cele Jugoslavije. Zvonko će zauvek osati upamćen kao deo ekipe koja je zavladala svetom, a da u njegovom golu nije završila nijedna lopta.

"U sportu je mnogo lakše doći na vrh, nego to ponoviti, ja sam čist primer toga. Bio sam sa Zvezdom prvak u Tokiju i dalje je bilo pokušaja da sve to ponovim, ali takav je život. Sve ima svoje opravdanje, neko to može da objasni, neko ne, vreme pokaže sve i najbolji je parametar šta je neko uradio ili nije."

Bio je to neverovatan uspeh dečaka iz sela Voljavče, koji je sa tog terena gde je i počinjao, svako jutro u cik zore sedao na autobus do Beograda, a onda od stanice peške do jednog od dva najveća stadiona. San više nije bio san.

"Hteo sam prvo da budem igrač, ali moj brat i braća od rođene tetke bili su bolji igrači od mene. Nisam se predavao, pa sam im i rekao – e pa u nečemu ću biti bolji od vas, zato sam i stao između stativa. Davne 1986. godine bio sam sa Jagodinom na turniru u Minhenu, tamo su učestvovali Zvezda, Radnički iz Niša i Jagodine. Sad se pitaju možda svi odakle Jagodina na tom turniru, ali to je bilo zato što je taj turnir organizovao otac dečaka koji je preminuo na terenu, a bio je iz Jagodine“, priseća se Zvonko i nastavlja:

"Tamo su se igrale utakmice, a pošto sam ja takav da nemam dlake na jeziku, kad smo igrali utakmice ja sam voleo da komandujem igračima, da im govorim ti desno, ti nazad, vrati se, gde ćeš i ovima se iz Zvezde to svidelo. Oni su rekli ovaj mali je drzak i bezobrazan, možda bude nešto i rekli su da su zainteresovani, voleli bi da dođem u Beograd. Ja im kažem i ja bih voleo, ali ja još nisam punoletan, o tome odlučuju moji roditelji, dođite vi kod nas kući, pa ih pitajte. Ako se oni slažu, ja ću doći prvim autobusom. Kada sam krenuo iz sela za Beograd, rekao sam idem da pokušam sve, samo da ne obrukam roditelje. To je značilo da ću da budem dobar i u školi, jer mi je majka rekla da ako ne budem dobar u školi, prvim autobusom se vraćam za Jagodinu“.

Uspeh za uspehom, poneki gol, ali takva borba na terenu kakva se kod malo koga videla. Zvezda je dobila golmana, toliko je tada o tome pisala jugoslovenska štampa. Pisao je istoriju.

„Ne mogu sebi da oprostim gol koji sam primio protiv Partizana, to mi je rak rana, to me je pratilo ceo život. Svi su mi govorili kako si mogao da primiš takav gol, ja sam rekao veliki golmani prave i velike greške, time sam rekao sve. Sa nepunih 18 godina sam branio u Kelnu, prvi sam golman u istoriji kluba koji je imao pravo da brani za omladince, a branio sam u Kelnu kod trenera Dragoslava Šekularca“, seća se sa setom Zvonko, a uspomene ne zaboravlja ni njegov nekadašnji cimer iz Zvezde Ivan Adžić.

„On je bio povučen momak. Ne sećam se njegove neke greške, on je baš bio disciplinovan. Nama se dešavalo da pobegnemo iz karantina, ponapijamo se, uhvate nas, ali on nikada nije bio u toj grupi igrača. Zajedno smo ušli u prvi tim Zvezde, bio je trener Dragoslav Šekularac, a u omladinskoj školi nam je bio Stevan Ostojić od prvog dana dok nismo izašli odatle. Veliku ulogu igrao je i Žota Antonijević koji je bio pomoćnik Šekulacu. Mislim da smo i istog dana debitovali, protiv Spartaka iz Subotice“, priseća se Adžić i nastavlja:

„On kad je došao u Zvezdu, ja sam već bio tamo, postali smo cimeri. Kad smo išli na pripreme, putovanja, uvek smo bili zajedno u sobi. Kad smo prešli u prvi tim, dugo smo bili cimeri, možda poslednjih šest meseci nismo, jer sam ja ranije otišao. Uvek smo bili zajedno. Sa drugim ugovorom u Zvezdi dobili smo stanove na Novom Beogradu, ulaz do ulaza. Uvek smo se i tada družili, mnogo smo bili dobri, odlični drugovi“.

Zvonko je bio, činjenica je, ono što su mnogi sanjali da budu. Osamnaest godina profesionalnog staža, a u njima titula svetskog prvaka u Tokiju, pobeda Anderlehta u Ligi šampiona nad Real Madridom, trijumf Lokerena protiv Briža.  

„Spremao je ispite u autobusu dok smo putovali, on uči dok idemo. Ja sam voleo da izađem, bilo je i gorih od mene, a Zvonko nije bio taj. On je bio profesionalac. On je toliko bio jak i fizički dominantan, da sam ja mislio da će on od ovoga uspeti da se oporavi i da će izaći iz kolica. Ali valjda su to takve povrede da je to nemoguće“, ispričao nam je Zvonkov nekadašnji cimer.

U prvom timu Zvezde osam godina je branio na 203 meča po čemu je treći u istoriji kluba. Sa Crvenom Zvezdom osvojio je sedam trofeja, tri titule prvaka i četiri kupa, kao kapiten tima podigao je pehar Nacionalog kupa 1996.godine. A onda se desio taj prokleti 15. novembar 2007. godine.

„On je uvek bio najumereniji od svih nas, znam čak i da je poslednji položio vožnju, a poslednji i kupio auto. Bio sam sa njim kad je kupio kola u Pančevu, BMW kockicu, sve je tu bilo kako treba, vezivao je pojas kad to niko nije radio. Polako je vozio, uvek je poštovao propise, baš je bio vozač kakav treba da se bude“, seća se Adžić.

Tog četvrtka 2007. mislili smo da smo Miloja zauvek izgubili.

„Posle 12 dana kome sam se probudio u Ahenu u bolnici. Svi organi su mi bili otkazali, samo mi je srce radilo i to 12 otkucaja u minuti. Na svakih pet sekundi jedno tap, maltene klinička smrt, ali nema smrti bez sudnjeg dana, nije mi Bog odredio i hvala njemu. Tada me je udario kamion od pozadi, 12 metara me je šlepao, auto mi je bio skroz zgužvan, nisu mogla vrata da se otvore. Niko nije verovao da sam živ“.

Borba više nije trajala 90 minuta na terenu, borba traje i danas punih 17 godina. Onog momenta kada je sudbina odredila da više neće stati među stative gola, tog momenta i nemački lekari rekli su da nema šanše da ostane živ. Ovo drugo je uspeo, a ono prvo nikad se ne zna.

„Čovek je ono što misli. Ako mislite negativno, nadrljali ste. Ne mogu da kažem tačno, da ne bih slagao, ali nije me bilo jedno četiri, pet godina na televiziji. Volim kad me ljudi nisu zaboravili, kad osetim da sam nečija potreba, to mi daje neku dodatnu energiju da izdržim sve ovo što me je snašlo“, iskreno misli legendarni golman Zvonko Milojević.

I čovek kad malo bolje razmisli večiti derbi još uvek traje i ko god da misli da se ta divna utakmica prekinula, ovo je potvrda da se nastavila i van terena. Njih dvojica nikada se nisu sreli na stadionu, Saša i Zvonko.

„Nije mala stvar biti prvak sveta, Milojević na golu, to znači, to ostaje do kraja života. On je doživeo stravičnu nezgodu, bori se sa tim skoro 20 godina, ona ga je odvojila od normalnog života, svaka mu čast na snazi i želji. Šta god da njemu treba i šta god sam ja u mogućnosti da uradim za njega, ja sam uvek tu. Treba da mu pružimo podršku i da zna da ga volimo“, rekao nam je nekadašnji fudbalski rival Zvonka Milojevića, a sada prijatelj Saša Ilić i dodao:

„Sve što treba da uradim za Zvonka Milojevića, ja sam tu, mi smo i zemljaci. Nisam ga dugo video, jednostavno splet okolnosti, jer u poslednje vreme nisam dugo u našoj zemlji. Voleo bih da ga vidim, poslednji put kad smo pričali video sam da on ima neopisivu volju za životom. On je veliki sportista i znam da sportisti nikada ne odustaju, a sa druge strane ubeđen sam da će mu biti drago da me vidi i ovako“.

Tako je to kad je neko veliki, bez obzira što su boje suparničke. A Miloja su voleli svi, kako navijači tako i igrači, podjednako Zvezde, tako i Partizana.

„Ne znam da li vreme leči sve, ali činjenica je da njega iz godine u godinu zaboravljaju, to je moje mišljenje. Ne znam da li sam u pravu za to, ali sa druge strane znam da on Crvenu zvezdu mnogo voli i ističe je u prvi plan. Siguran sam i da je Crvena zvezda učinila mnogo toga da mu pomogne. Ono što ja znam, jeste to da mu je njegov kum Dejan Stanković uvek bio tu, on je bio tu kada mu se sve dogodilo, sve mu je uradio što je trebalo“, kaže Ilić i dodaje:

„Meni se ne sviđa što vreme leti, tako sve bledi. Možda sam ja rođen za neko drugo vreme, ali ubeđen sam da postoje ljudi koji znaju ko je Zvonko Milojević, znaju šta je uradio, znaju da je u teškoj situaciji, da jednostavno postoje ljudi. Da nisu zaboravili na njega i mislim da to njemu znači da zna. On je meni rekao, kada smo se poslednji put videli, da će do kraja svog života da se trudi da stane na svoje noge. Svi ljudi znaju da se njemu desila ta tragedija, nadam se da ima podršku prijatelja i snagu i razum i da će se boriti do kraja“.

Tačno deset godina od kako je napustio Zvezdu dogodio se taj 15. novembar. Tacno 10 godina od 15. novembra veliki pisac i navijač Zvezde napisao je knjigu o životu i delu našeg Miloja – „Još uvek u igri“.

„Kada smo počinjali da pričamo oko knjige, uveravao sam ga da je to trag koji će ostati. Sve ostalo ode u etar, onaj huk navijački, skandiranje nestane. Kod njega sam došao sa ikonom koju sam mu naslikao, pa smo uz božiji blagoslov počeli razgovor kako bi ova knjiga ugledala svetlost dana. Kada je bila promocija na stadionu Crvene zvezde, bilo je suza i emocija, jedva sam govorio tada od emocija. Možda smo malo i zaboravili šta je Zvonko činio i voleo bih da ova emisija podseti na to sve“, kaže nam pisac Nebojša Lapčević i dodaje:

„Zvonko Milojević je još uvek u igri, on je na svom mestu, sa svojom porodicom i znam da se on neprestano bori. Ali znajući njegovu snagu i hrabrost, njegov nesalomiv duh, on uspeva u tome. To što se dogodilo u saobraćajnoj nesreći u Ahenu je samo jedan detalj, koji je raskršće koje ga je čekalo, da nađe svoj put. Međutim, u tom svom snoviđenju u kom je Zvonko Milojević pobedio, iako ne može sve da pobedi, on će ostati u borbi za život do kraja“.

I srce i dušu, oseća sve sem nogu, a tu utakmicu, najvažniju utakmicu još nije zavšio, jer još uvek jasno može da čuje i živi u ritmu pesme koju su mu otpevale Delije.

„Voleo bih da nekad može da se desi da ja stanem na svoje noge. To bi bilo kao da sam se ponovo rodio“, rekao je za kraj razgovora legendarni Zvonko Milojević.

Ilić brani Dejana Stankovića: "Dajte mu vremena"

Stanković emotivno o Milićeviću: "Dok žive njegova fudbalska deca i Crvena zvezda živeće i on"