Šampionski doček u porodici šampiona: Nemanja Majdov za UNU otkrio tajnu porodične sreće

Kako je počela 2023. godina, na profesionalnom planu nije slutilo na dobro, ali je završilo da bolje ne može - naš proslavljeni džudista Nemanja Majdov (27) je u oktobru osvojio Grend slem, a u novembru postao i šampion Evrope. No, o mukama s početka godine ćemo govoriti nešto kasnije, sada je ipak vreme da se konceNtrišemo na lepše stvari.

Dakle, titule jesu izvanredni razlozi da se sa radošću isprati stara i dočeka Nova godina, zatim i Božić, ali nije to ono što je presudno u porodici Majdov kod prazničnih proslava - na prvom mestu od prošle godine u centralnom delu Nemanjinog života i života njegove supruge Anje je živahni, nemirni Lazar - sin koji je sjajnija medalja od svih zlata do sada osvojenih na turnirima.

Lazar je obradovao mamu i tatu prošle godine pred Vaskrs i to je bio prvi praznik koji su proslavili zajedno kao "velika trojka". Zato smo sada želeli da vidimo kako se u porodici našeg šampiona sa sad već "iskusnim" momčićem pripremaju za nove praznike i kako ih proslavljaju, pa smo pitali Nemanju da li on ima i kakav specijalan zadatak u tim pripremama i, s obzirom na to da je Lazar sad već "veliki", kako njega uključuju u proslavu?

"Moja porodica proslavlja praznike kao i većina srpskih pravoslavnih porodica - zajedno. Naravno, Lazar je u centru pažnje zajedno sa Milicom, ćerkom moga brata Stefana. Razlika između njih je pet, šest meseci i sve je usmereno prema njima. Oni su nam generalno i nova energija - kako nama, tako i babama i dedama - novo gorivo za budućnost. Dakle, imamo jednu stvarno lepu atmosferu, kakva i treba da bude u srpskim porodicama, ta sloga - to je nešto najbitnije. Što se tiče mojih zadataka, nema tu ničega previše određenog, svi se trudimo da što više doprinesemo, da olakšam majci i ženi - nema šta, mi muški smo tu, što kažu - fizička snaga", započinje kroz osmeh razgovor za UNU Nemanja.

Zlatni Nemanja Majdov: Srpski džudista pokorio Evropu

Praznici, naravno, ne mogu da prođu bez svečane trpeze, pa je dobro pitanje kako se u tim prilikama hrane šampioni, sadašnji i budući - postoje li neki porodični specijaliteti, osim "klasične" kuhinje? I kakve god da su đakonije u pitanju - ko ih pravi?

"Trpeza za Novu godinu je klasična za ovaj naš romanijski predeo. Iz godine u godinu to imamo ustaljeno, u suštini ta trpeza i za novogodišnje i božićne praznike treba da bude što raznovrsnija, to jest da bude što bogatija - ali ne u smislu količine - smisao svete trpeze je ljubav, sreća i blagostanje. To je nešto što znači ta trpeza za praznike - to nije samo hrana, to su i naši odnosi, naša unutrašnja bića, koliko zračimo ljubavlju i pozitivnom energijom. To je nešto na šta čovek treba da se bazira i mislim da i bog to traži od nas, a hrana više-manje. Ne fali ni nje, trudimo se da nam bude lepo, da imamo svega - mi, na primer, na Badnji dan vrtimo jagnje i to nam je nešto spektakularno, to svi čekamo sa nestrpljenjem. Skupe se komšije, svi vrte, peva se, bude baš lepo - to je za naš predeo karakteristično i često se to radi, bez toga ne mogu da prođu Badnji dan i posle toga Božić".

Kako se ti i supruga Anja "borite" sa Lazarom, nezavisno od Nove godine i praznika, kakav je kao dete? Radite li već džudo vas dvojica?

"Borimo se sa Lazarom, on je hiperaktivno dete, puno energije. To je ono što mi mnogo volimo - ja volim decu koja, što kaže naš narod, 'nemaju mira'. Hvala bogu, prelepo nam je - to nam je najlepši deo naših života i sve je usmereno ka njemu i svaki dan vidite tu jednu dozu sreće i energije - koliko god da dođem umoran sa posla, sa treninga, on mi izmami osmeh na lice i to je nešto što je smisao života. Što se tiče džuda, njega je deda već počeo da trenira, da ga prevrće po sali - Lazar mnogo voli salu i da provodi vreme sa dedom, da vežba, tako da smo već krenuli u 'akciju'. Tu se sada uključuju i dede i babe i svi živi, a njemu nikad nije dosta, može po ceo dan da bude tamo. Što kažu, imao je od koga tu energiju i da nasledi" primećuje ponosni tata.

Koliko te sport odvaja od porodice - treninzi, pripreme, takmičenja? Koliko ti supruga i sin nedostaju u inostranstvu i kako posle nadoknađujete "propušteno" vreme?

"Svaki profesionalni sport, kao i svaki profesionalni posao, odvaja vas od porodice. Naravno da to nikome nije drago, bar meni nije, jer volim da svo slobodno vreme provodim sa njima. Tako su mene naučili moji roditelji, koji su sa nama provodili najviše vremena i trudili se da to rade, pa tako se i ja trudim. Nedostaje mi, naravno - odem negde na dva, tri, pet dana - počinje da mi bude 'frka', tražim da se jave na video-poziv, da vidim šta rade. I to mi je Lazar još mali, kad poraste biće sve teže i teže. I teško mi je ponekad kad se odvajamo, kad krenem na turnir on plače… Ali, to je normalna stvar, kad pričam sa malo iskusnijim ljudima, tako kažu. Ali to mi daje i dozu motivacije i znam kad izađem, ponekad sa suzama odem na turnir i onda kažem sebi: 'Neće me niko pobediti. Ne smem da izgubim. Ako se već odvajam od porodice, neka se to isplati'. Naravno, tu su i česti treninzi, šest sati dnevno se trenira, ali mora da se i obezbedi porodica, bitno je da i kad nisi s njima da radiš prave stvari i da radiš za njih. I svaki minut kad sam odvojen od njih ja posvećujem njima, i to je ono što je po meni smisao porodice i života".

I da se vratimo na početak priče - ove godine si osvojio Grend slem u Abu Dabiju i Evropsko prvenstvu u Monpeljeu, ali ne bez iskušenja. Kako generalno ocenjuješ ovu sezonu i kakvi su planovi za narednu - u Praizu će biti održane i Olimpijske igre?

"Početak sezone sam imao veoma težak i komplikovan. Imao sam šest, sedam diskvalifikacija od strane sudija iz nekih meni nepoznatih razloga. Iako sam pobeđivao protivnike, bacao ih, dobijao sam diskvalifikacije. Imao sam posle svih tih problema i povredu kolena, prošao i svoju petu operaciju, ali vratio sam se motivisan više nego ikada i zdrav, što je najbitnije u ovom delu moje karijere. Vratio sam se u Abu Dabiju i osvjio taj Grend slem u oktobru, a sedam dana posle toga postao sam i prvak Evrope - u finalu sam pobedio olimpijskog šampiona. Imao sam sedmicu iz snova - hvala bogu, bio sam baš u svom elementu, na svom maksimalnom izdanju. Osvojio sam dosta bodova na olimpijskoj listi, tako da sam u normi za Olimpijske igre".

Ponos za sve Srbe

"Moj cilj je da učinim sve Srbe ponosnim, i u Srbiji, i u Republici Srpskoj, i na Kosovu i Metohiji, i u čitavom svetu - da ih učinim srećnim i ponosnim tog dana kad se borim. Ja dobijam dosta snimaka od ljudi koje ne poznajem, ili oni postave te snimke na društvene mreže i vidi se kako skaču kad ja pobedim, vidim koliko to znači ljudima - kad neko njihov osvoji nešto u onome što oni prate, što njima znači. Tako da je to moj cilj sada - da što više proslavim našu zemlju i naš narod i da pokažem da možemo da budemo najbolji u Evropi, najbolji u svetu", kaže Nemanja.

Koji god da je turnir u pitanju, Nemanja ima jasan cilj - da se, kao i uvek, bori za Srbiju kao lav. Zato o planovima za narednu sezonu kaže:

"Što se tiče sledeće godine i Olimpijskih igara, ja se ne opterećujem mnogo. Ne razmišljam trenutno o tome, ja razmišljam i živim dan za danom, tako da i uživam u svojim uspesima, životu, karijeri i porodici svaki dan što više mogu i ne razmišljam preterano o budućnosti. Naravno, imam neku viziju budućnosti, bez nje ne možete ništa - ali ne opterećujem se ni najmanje - bukvalno razmišljam samo o današnjem danu i kako danas da izvučem maksimum iz sebe i da budem što bolji, i bolji nego juče. Olimpijske igre su meni turnir kao turnir - mi i na njima, i na svetskim prvenstvima, i na evropskim prvenstvima i na grend slemovima radimo sa istim ljudima, međusobno se borimo i svi imamo skor jedni protiv drugih 3-3, 4-4, 5-5… Bukvalno taj dan, koga bude 'božja desnica' držala i kome bude najviše potrebno i ko bude najviše želeo, njemu će i bog da da rezultat. Ne opterećujem se, ali ko zna Nemanju Majdova, zna i da on uvek da maksimum i da bukvalno gine za srpski grb - ne samo na olimpijskim igrama, nego uvek kada izađe na tatami".

Posle Abu Dabija i Evropskog prvenstva dobio si, između ostalih, i čestitke najvišeg državnog vrha - i Republike Srpske i Srbije. Imaš na Instagramu i fotografiju sa predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom - koliko generalno sportistima znači podrška države u njihovim sportskim stremljenjima?

"Naravno da znači - ne može nijedan profesionalni sportista nema smisla i ne može da pokušava da ide u svet da predstavlja svoju zemlju ako nema podršku instituciju, pa i predsednika. Da, imam sliku i sa predsednikom Dodikom, i sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem sa prijema. Vidite, naš cilj nije samo da predstavimo našu zemlju, nego i da je proslavimo, jer nema boljih ambasadora od sportista. Naša sreća je da sada imamo ljude, predsednike koji su bili sportisti, koji razumeju šta to znači za sportiste. To nije bila tako učestala i normalna stvar ranije. Ja imam sreću što sam prijatelj i sa jednim i sa drugim i što imam podršku sa obe strane Drine. Ja dolazim iz Republike Srpske, tu sam rođen, a predstavljam Srbiju, i zahvalan sam na podršci i na brizi koju oni imaju - ne samo za mene, već za sve profesionalne sportiste. Znam koliko se ulaže u sport, u infrastrukturu, u budućnost naše dece… Tu nemam šta osim dobrih reči da kažem. Lično, ja ne ulazim u politiku, mene to ne zanima - vodim se tom mišlju da ko poštuje mene, poštujem i ja njega, a ti ljudi mene izrazito poštuju i tu su mi na usluzi, tako da je to poštovanje uzvraćam, tako sam vaspitan", istakao je Nemanja.