Nanogica - izraz koji se često koristi za kaznu zatvora koju osuđenik izdržava u prostorijama svog doma.

U Srbiji je kao kaznena mera uvedena pre više od deset godina. U početku je izazivala kontroverze, ali je u međuvremenu postala uobičajeni način služenja kazne za lakša dela, za koja je predviđena kazna zatvora do jedne godine.

Neki od osuđenih su govorili i za Una televiziju.

Naš prvi sagovornik je odslužio svoju kaznu. Prvih šest nedelja proveo je u zatvoru, dok je ostatak kazne odslužio u svom domu.

"Naravno da se osećaš zatvorenim, ti ne možeš napolje, ne možeš da se baviš stvarima na koje si navikao, one koje si uzimao zdravo za gotovo. Niko te ne gleda, možeš da izađeš napolje... a opet ne možeš, ne znam, ja sam izdržao", rekao je on.

Drugi sagovornik proveo je 48 sati u samici nakon privođenja, a kraj sudskog procesa, koji se vodi protiv njega, sačekaće u kućnom pritvoru uz elektronski nadzor.

"Kad su mi stavili nanogicu rekli su mi da ne smem da izlazim iz stana u kom živim. Ne smem čak ni prag da pređem. Ipak naš sagovornik ima pravo da, dva sata dnevno, ode u šetnju ili boravi van prostorija u kojima stanuje. Imam dva sata dnevno, da se prošetam. Mogu da idem gde hoću god, ali moram da se vratim na vreme. Kućni pritvor je mnogo bolji od CZ-a i zato se trudim da poštujem sva pravila", iskren je on.

Dama koju tek čeka izdržavanje kazne kućnog zatvora nam je objasnila da joj je prvobitna presuda od tri meseca zatvora preinačena na deset meseci nošenja nanogice.

"Ono što mi je bilo draže je što ću to vreme biti sa svojom decom, porodicom, pa i prijateljima na neki način. Ne treba zaboraviti da je i kućni zatvor - zatvor, naravno da ima svojih neprijatnih strana. To donosi i obavezu da obavestim i sve komšija u zgradi u kojoj stanujem. Takođe donosi obavezu da obavestim svog poslodavca o tome koji bi trebao da da pristanak o tome, da da izjavu da sam obavezna da dolazim na posao", kaže ona.

Iskustva naših sagovornika ukazuju na to da je "nanogica" povoljniji način izdržavanja kazne od klasičnog. A oni koji su ih osudili objašnjavaju da se kućni zatvor najčešće dodeljuje za lakša krivična dela. 

Kako sud donosi odluku da zatvor zameni nanogicom

"Sud u svakom konkretnom slučaju ceni ličnost počinioca. Pre svega njegov raniji život, da li je to lice osuđivano, ako jeste, koliko puta. Suština jeste, da ako lice nije osuđivano ili je osuđeno za neka lakša dela, ne šaljemo u sredinu gde se nalaze osuđenici za mnogo teža krivična dela. Kućni zatvor deo je krivičnog zakonika Srbije duže od decenije i usvojen je kako u teoriji tako i u praksi, a predstavlja samo jedan način izvršenja kazne kada ona nije duža od godinu dana", kaže sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu Dušica Ristić.

"U praksi je ovo jedan vrlo rasprostranjen modalitet izvršenja kazne zatvora i prilično se često izriče. Ideja uvođenja takozvane nanogice bila je da se ide u korak sa savremenim evropskim rešenjima, jer postoji širok spektar lica koja se pred sudom nađu prvi put zbog počinjenih, uslovno rečeno, blažih dela", kaže advokat Novelja Baković i dodaje:

"Svakako da je taj modalitet izvršenja humaniji i po učinioca blaži. Osuđeni u tom slučaju ima mogućnost da boravi sa članovima porodice, što je automatski, već dovoljno velika prednost. Tako da je mogućnost izvršenja nekog negativnog uticaja manja u tom slučaju nego da se kazna izdržava u kazneno-popravnom zavodu. Nakon više o decenije iskustva, nadležni tvrde da "nanogica" izvršava svoju kazneno-popravnu funkciju."

"S obzirom na vrstu dela za koja se izriče ova sankcija zaista smatram da može da utiče na osuđenog da više ne vrši krivična dela. U mom konkretnom slučaju, nisam imala povratnika koji je bio na kućnom zatvoru", zaključuje Ristić.

Sudeći i po iskustvima koja su sa nama podelili sagovornici, nanogica obavlja svoj deo posla. Oni tvrde da dela za koja su osuđeni ne bi ponovili. U kućni zatvor se ne bi vraćali, boravili ili odlazili.