"Nama je i dalje 4. maj": Porodice žrtava u Malom Orašju i Duboni za UNU kažu da za njih vreme stoji

Osvanuo je novi dan u Malom Orašju, deca se pripremaju za turnir. Da bi došli do terena, moraju da prođu pored slika onih u čiju čast se turnir održava, koji su to mesto učinili da opet zablista.

"To mesto je pre njih bilo zapušteno i zaraslo... I spomenik i sve ukrug, oni su pokrenuli  i fudbalski klub i sve. Niko im nije davao ni pet odsto šanse da će da oforme fudbalski klub i da ga dignu ponovo na noge, ali oni su krenuli od kuće do kuće, skupljali priloge", kaže Dejan Milić, otac ubijenog Nikole Milića.

"Klub je bio, mislim, 13 godina ugašen, nije postojao. I eto na njegovu inicijativu mi smo opet pokrenuli klub. Svi igrači koji su igrali po okolnim mestima su se vratili, osnovali smo klub i krenuli da igramo u najnižem rangu takmičenja", ističe Darko Pavlović, trener Fudbalskog kluba Ravni Gaj. 

Brzo su napredovali i za godinu dana prešli u višu ligu. Neki od njih su voleli I igrali fudbal, drugi su bili tu da podrže zajednicu i budu sa svojima. Nisu pravili razliku među sobom, štitili su se, voleli i pre svega poštovali. Ali, te noći niko nije mogao da ih sačuva, njih šestorica su izgubili živote.

"Moj sin je bio najmlađi od svih šestoro koji su stradali ovde, i u Duboni njih troje - on je bio najmlađi. Bio je osmi razred, divno dete odličan učenik, prepun želje i mašte, ukratko - divno dete", kaže Dejan Milić. 

"Za naše anđele": UNA je u Malom Orašju bila na najtužnijem fudbalskom turniru u Srbiji

"On je svake godine bio sve bolji i bolji i u jednom trenutku, prosto kad ga vidim, divila sam mu se. Nikola je bio neko ko je najviše na svetu voleo svoju porodicu. I mnogo je voleo kad smo svi zajedno", kaže Nikolina majka Dragana Vujadinović.

"Ne znam, ja sam uvek glumio strožijeg roditelja, dok je majka bila uz njega, ja sam hteo da budem muško i možda mu nisam pokazao dovoljno ljubavi koliko je trebalo", sa tugom kaže otac Dejan.

Te noći, Nikola je prvi put izašao sa starijim društvom, koje ga je oberučke prihvatilo, jer njega su svi voleli.

"On je bio jedan pozitivac, on nije dozvoljavao da se neko svađa. Uvek je gledao da te zasmeje, nije voleo svađu, voleo je slave, preslave, bio je pobožan jako, bio je divno dete", kaže Dejan.

"Ja sam kao roditelj bila sigurna kada je on sa njima, jer znam kolika je to ljubav bila i sloga, i nikad nisam brinula kada je sa njima", kaže majka Dragana.

Sa njim je te noći bio I Nemanja, koji je za svoje drugare davao sve. Mamin centar sveta, njena kopija, njena poslednja i prva misao.

"Nemanja je ranjen sa sedam metaka, a pozvao je hitnu pomoć. Kad sam ja došla tu, on je bio svestan svega, uhvatila sam ga za ruku i samo sam rekla: 'Sine, molim te, budi svestan, samo nemoj da zaspiš'. Živeo je posle toga još dva i po sata, ali prosto, lekari... Ogorčena sam strašno na tu našu bolnicu, jednostavno su ga ostavili, lavovski se borio za svoj život, ali jednostavno nije izgurao to. Moj Nemanja je uvek u duši bio onako jedno dete veselo… Nemiran, uvek okružen društvom, za njih je živeo, bio je meni, prvenstveno, što je najbitnije, dobar čovek", reči su Mirjane Stevanović, majke ubijenog Nemanje Stevanovića.

Svaki od njih, majkin ponos i dika. Nasmejani, voljeni, posebni. Držali su se kao jedan, sve do poslednjeg trenutka. Među njima i Petar, jedan od inicijatora ponovnog formiranja fudbalskog kluba, koji nijednu utakmicu nije propustio. Petar je poslednji preminuo, četrdeset dana se lavovski borio sa posledicama ranjavanja.

Gorke suze i ugašene nade: Potresne slike sa pomena u Orašju, prisutni i roditelji dece poginule u Ribnikaru

"Meni ovde u selu žive baba i deda i ja dolazim vikendom. To je momak koji njih posećivao više nego ja, i ne samo njih, nego je on u vreme korone obilazio meštane. Jedno vreme je radio u hladnjači preko puta mene, ma pravi čovek. Momak koji nikada nije skidao osmeh sa lica, stalno je bio nasmejan, niakda se nije svađao, nije umeo da kaže ružnu reč, to je nešto neverovatno", kaže trener Pavlović.

Tada je vreme stalo.

"Kao da je juče bilo, I kao da su negde otišli i da će da dođu, da se vrate, uopšte nemam osećaj da mog deteta nema. Mnogo fale, i dalje ga čekam, da se vrati kući. Ništa mi ne znače ovi datumi, bukvalno je nama 4. maj i dalje", rekla je Mirjana Stevanović.

A 4. maj je opet i u Duboni, mestu udaljenom manje od deset kilometara. 

Kuća Todorovića. Dom ispunjen fotografijama nasmejanog Dalibora. On  je te noći pre izlaska majci rekao da ide samo na petnaest minuta u školsko dvorište, i brzo se vraća.

"Bio je veseljak, voleo je društvo, izlaske, bio je dete za poželeti. Bio je moje zlato, bio je moje sve, u jednom detetu - desetoro dece. Sve mi je bio u žvotu. Imam dvoje dece, ali on je bio poseban", navodi Danijela Vujić, majka ubijenog Dalibora Todorovića. 

Rafali prekinuli snove i nade: Godinu dana od masovnog ubistva mladih u Malom Orašju i Duboni

Svakom roditelju je njegovo dete najbolje, a o devetoro ubijenih te noći, najlepše ne govore samo porodice, već svi kojima su ruku pružili. Zajedništvo koje su gajili čitavog života, pokazuju i danas oni koji su kobnu noć preživeli.

"Svi nas obilaze. Nama je drago kad tad deca dođu, a kad odu bude nam teško. Kad naiđu očekuješ naići će i moje dete odnekud, nadamo se. Devojka njegova koja svaki drugi dan dolazi kod nas, nju kad vidim kao da vidim mog Daču, sad će i on doći odnekud sa mojom Micom… Tako da je teško, i preteško", kaže Danijela.

Ove porodice izneverene su od sistema, institucija i društva. Suđenje ubici, koga ova deca nisu ni poznavala, počinje krajem maja, ali porodice pravdu ne pronalaze u kazni koja mu sledi.

"Očekujem 20 godina samo da ga osude, šta je to za ovoliku decu - 20 godina? To nije ništa".

Dan kada je Srbija zanemela: Godišnjica masovnog ubistva u 'Ribnikaru'

Ne traže ni novac, ni razumevanje, traže da se vrati vreme i da se vrate njihova deca.

"On je bio moja sreća, i ljubav najveća… koju su mi uzeli".

Ubica nije ubio samo devetoro dece, on je ubio i sve članove njihovih porodica, prijatelje, rođake, devojke, momke. Zauvek ih je obeležio traumom i slomljenim, neizlečivim srcem. Jedino što njih teši jeste da će se videti jednog dana opet, na nekom boljem mestu.

Na terenu, i u školskom dvorištu, igraće se i okupljati neka druga deca, ali nikad kao oni. Generacije će proći, ali njih neće zameniti.

"Nedelja sećanja i zajedništva" od utorka do petka u školama u Srbiji

Ostavljamo vas sa pesmom Suzane Ranković, pesmom sestre posvećenu bratu Daliboru, koga više nema: 

"Ko to tako sudbinu nam piše,

Da mu kažem da ima jednu grešku.

Da ga molim gumicom da briše

I da vrati onaj osmeh stari, 

Kad si ti sa nama

I gde smo tog dana stali.

Da izbriše sve do trećeg maja

I da vrati mog brata iz raja."

Sećanje na anđele "Ribnikara": Mužičko-scenskim programom i pesmom Sofijinog oca završeno "Buđenje"