Kako preživeti tinejdžera: Nastavnica u dijaspori i književnica Angelovski za UNU otkriva tajne odrastanja

Kada je izašao, roman "Mika" je svoj neobični put u našoj književnosti počeo - nagradama. Obično je romanu potrebno neko vreme da zadobije čitalačku publiku i šarmira širi auditorijum, ali ovaj put je bilo sasvim drugačije. Jelena Angelovski, autor romana, književnica, filološkinja, nastavnica u Srpskoj dopunskoj školi u Švajcarskoj i pre svega majka troje dece u tinejdžerskom dobu ovim je romanom uspela nešto što, usudićemo se reći, poslednjih godina je malo kome pošlo za rukom.

Osvojila se srca tinejdžera, ali i njihovih roditelja i pre svega književne kritike upravo tematikom koja je više nego ikad aktuelna, ali iz njenog pera približena na sasvim drugačiji - prisan i duhovit - način. Reč je o romanu koji se bavi odrastanju naših tinejdžera u inostranstvu, ali koji nosi univerzalnu poruku o čudesnom svetu mladih, bilo gde se nalazili, koji odrastaju u savremenom tehnološkom dobu.

Jelena je na Filološkom fakultetu u Beogradu i doktorirala, ali ono što je i roditeljima tinejdžera najzanimljivije - ujedno je i blogerka koja na svom blogu "Štelovanje glave" na duhovit način donosi crtice iz života naše dijaspore. Autor je i jutjub serijala u kome, na deci prihvatljiv, simpatičan, a opet vrlo edukativan način, približava školarcima maternji jezik.

Kad kažemo hrabrost, mislimo - Irena: U detinjstvu ostala bez sluha, sada defektolog i psihoterapeut

U svakom od nas čuči jedan tinejdžer Mika

Na pitanje kako je uspela da za tako kratko vreme dopre svojim "Mikom", romanom za tinejdžere i mlade, jednako i do tinejdžera ali i njihovih roditelja, Jelena odgovara da je odluka da piše za tinejdžersku publiku proistekla baš iz izazovnosti tog zadatka jer, kako napominje, reč je sigurno o najzahtevnijoj publici i čitaocima koje je, "da se ne lažemo, nemoguće oduševiti". 

"Tako da su moja očekivanja skromna – ako su je pročitali, ako su se nasmejali, ako su se negde prepoznali – puna kapa. Što se roditelja tiče, za njih sam sigurna da mogu da komuniciraju s ovom knjigom na različitim nivoima. To je bio cilj kojem sam težila, i po reakcijama odraslih čitalaca, rekla bih da sam ga domašila", ističe Jelena.

Da je teško biti tinejdžer, složila se sa nama, rekaviši da je sada kao i uvek i da misli da tu nema priviše razlike.

"Konstanta je: osećaš se izgubljeno i usamljeno i potpuno si uveren da je samo tebi tako. Mika je tu da vidiš da nisi", otvara ovim rečima Jelena vrata u svoj roman.

Muke po gastarbajterima

Pre pet godina Jelenina je porodica započela svoj u jednu ruku neobičan život u Švajcarskoj, jer u tu zemlju nisu stigli "gastarbajterski" već kako bi Jelena bila nastavnica u našoj dopunskoj školi. Spontano nam se nametnulo pitanje da li je njen Mika zapravo jedan od đaka koje sreće u svom poslu ili su svi oni to pomalo, uključujući i njenu decu. Da li su se spojile fikcija i stvarnost? Kako izgleda život današnje srpske dijaspore, pitali smo Jelenu.

"Rekla bih da je među novijom emigracijom zapravo veoma malo onih koje bismo mogli da opišemo kao gastarbajtere u klasičnom smislu. S druge strane, generacija pravih gastarbajtera sada je već u penziji, a njihova deca, rođena ili odrasla u inostranstvu, više nisu gastarbajteri. Tako da se dijaspora preobražava veoma brzo, i život naših ljudi u inostranstvu izgleda dosta različito od generacijama nasleđivanih predstava o tome. Jedna od ideja romana Mika upravo i jeste da se upozna taj svet, o kome se mnogo govori, a malo zna. Kada je roman izašao, ja sam svojim đacima rekla: 'Vi ste svi u toj knjizi'. Pohrlili su da je pročitaju, očekujući da se zaista, imenom i prezimenom, nađu na stranicama romana. Iako su im nade bile izneverene, ništa nisam slagala – zaista je u Miki, kao i u njegovim bliskim prijateljima, koji su listom, kako je jedna čitateljka primetila, stranog, i to mahom slovenskog porekla, mnogo toga divnog što sam srela u svojim đacima, i u svojoj deci", otkriva nam Jelena.

Živeti u inostranstvu, a imati negde drugde maticu, biti razapet između više svetova, koliko god naizgled se činilo lako i sigurno jeste duhovno bogatstvo, ipak u tom odrastanju postoje izazovi. Pitali smo Jelenu koje sličnosti i razlike vidi između njene dece koja su došla iz Srbije u kojoj su se rodili i odrastali i dece koja su rođena u Švajcarskoj? Jesu li tinejdžerske muke uvek i svuda iste?

Uvek na listi najuticajnijih Srba u Australiji: Ekskluzivno za UNU Nina otkriva kako uspeti i šta čeka Đokovića

"Odrastanje je izazov po sebi, prvi s kojim se dete sreće. Kako će se s njim nositi, zavisi od mnogo čega, ali verujem da u najvećoj meri zavisi od toga kako se sa životnim izazovima nose roditelji. U inostranstvu ili u svojoj zemlji, izazova neće manjkati. Pitanje je ko šta s njima uradi. Kako im pristupiš ti, tako će jednog dana tvoje dete pristupiti svojim izazovima, za mene je to dosta prosta jednačina. A koji izazovi izdvajaju odrastanje u inostranstvu od onog u svojoj zemlji? Kulturološke razlike i jezička barijera, pitanja identiteta, odvojenost od šire porodice – to su najčešće teme. Ako razmislite o svakom od ovih izazova, primetićete zakonitost: svaki od njih, ako se ne shvati ograničavajuće i tragično, ima upravo suprotni potencijal – da vidike vašeg deteta proširi, perspektive umnoži, relacije produbi, introspekciju izoštri. Ja tu vidim veliku vrednost", ističe Jelena.

Kako naštelovati glavu na Švajcarsku

"Štelovanje glave", Jelenin blog o životu u inostranstvu, duhovito i toplo prenosi njena iskustva iz života van matice i prilagođavanje nekom sasvim drugom svetu. Zanimalo nas je da li su i odrasli, kad odu u beli svet, pomalo tinejdžeri koji moraju da "šteluju glavu" spram novog sveta?

"O, da. To je u stvari najbolja definicija. Blog 'Štelovanje glave' nastao je kada sam poželela da na jednom mestu skupim beleške koje sam objavljivala na Fejsbuku otkad sam se doselila u Švajcarsku. One su najpre bile namenjene najbližim ljudima, da bi se vremenom publika širila, i u tim zapisima se sve više prepoznavali oni koji su bili ili jesu u sličnim situacijama. Danas, broj zapisa narastao je do mere rukopisa, i nadam se da će se u toku ove godine pojaviti u obliku knjige. Iako su mi naslovi često problem, kod 'Štelovanja', naslov se nametnuo prirodno i logično. To je to što smo radili svakog dana, zbunjujući se, šokirajući se, učeći, blamirajući se, grešeći, traumatizujući se i, na kraju, smejući se. Moj muž i ja smo u taj poduhvat ušli u svojim četrdesetim, i iz ove perspektive, prepisala bih slično iskustvo svakom u tim godinama,  kada sujeta pokuca na vrata i počne da te ubeđuje da si popio svu pamet sveta. Nije loše baciti se u nešto u čemu si apsolutni tinejdžer i naučiti ponovo umetnost štelovanja", kaže Jelena za UNU.

Švajcarsku, osim kao zemlju najukusnije čokolade i krajolika koji ostavljaju bez daha, obično zamišljamo kao zemlju rada, reda i discipline i teško je i zamisliti da smo i po čemu, osim što se nalazimo na istom kontinentu, slični Švajcarcima. Zato smo pitali Jelenu kako se naši preglasni Srbi uklapaju u pitome alpske vidike Švajcarske.

"Nikako, u tome je sva lepota. Kada dobiješ paklicu papirnih maramica s mašnicom na poklon, kada vidiš dete koje za užinu sa slašću grize crni luk kao jabuku, kada ugledaš stoletnu staricu u helankama kako vozi bicikl uzbrdo, kada ti komšija složi čarape po bojama i dezenima u vešernici, ne možeš a da, sa čudnom mešavinom jeze i divljenja, ne pomisliš: ovi nisu normalni. Šta oni misle o nama i našim prasetinama, nedeljnim lenčarenjima i noćnim tuširanjima, mogu samo da pretpostavim", izmamila nam je osmeh Jelena, sa svojom duhovitošću i šarmom dok pojašnjava sve naše suprotnosti.

Maternji jezik u nematernjoj zemlji

A koliko je velik izazov predavati maternji jezik deci koja imaju zapravo više maternjih jezika, Jelena ponajbolje zna. Učionica zato često ume da bude mesto veselih šala i anegdota.

"Obožavam da posmatram kako se jezik svake porodice reflektuje u jeziku deteta. To u matici nije moguće videti – na razvoj jezika pojedinca utiču brojni faktori. U slučaju odrastanja u dijaspori, jezik se gotovo isključivo uči i govori u kući. Ono što je u govoru u kući normalizovano, dete bez filtera usvaja i koristi i u školi. Tako nije retkost da čujete sočnu psovku iz usta fine, tihe sedmogodišnje devojčice, pritom potpuno nesvesne konotacije reči koje je izgovorila, ali i da vas petnaestogodišnji dvometraš upita da ga pustite kući jer ga 'boli tiba'", priča nam Jelena.

Una Miljanić ekskluzivno iz Kine za UNU: Kineski san u tehnološkom čudu sveta gde je sve na klik

U jednom trenutku svi smo bili tinejdžeri, ali nekadašnja iskustva naših detinjistava nisu nužno ista pa ni slična današnjim tinejdžerima. Jelena odaje zanimljivost - naime, kada je, kako kaže, birala perspektivu za roman, namerno je izabrala dvanaestogodišnjeg dečaka, odnosno lik sa kojim nema gotovo ništa zajedničko.

"Distanca između njega i mene obezbedila mi je prostor za igru. On mi je bio važan jer sam, ulazeći u veliko i strašno polje književnosti za decu, svoj pogled neprestano fiksirala ka velikanima kao što su Radović i Ćopić. Razlog zbog kojeg oni nisu moji omiljeni pisci za decu, već moji omiljeni pisci uopšte, leži upravo u činjenici da su, pišući o deci i za decu, oni u tom prostoru razlika pronalazili mesto za igru", pojašnjava Jelena.

Nastavnica, blogerka, mama, jutjuberka, Jelena kao da živi mnogo života u jednom. U međuvremenu je završila i doktorske studije. Interesovalo nas je kako joj to sve polazi za rukom, posebno živeći u inostranstvu gde uobičajeni servisi srpskog vaspitanja deca, bake i deke servisi, tetke i strine, ne postoje.

"Ne uspevam da budem to sve odjednom, i ne radim sve sama. Kad sam u školi, deca jedu podgrejano. Kad mi dete ima problem, ne pišem mesecima. Kad snimam video, muž ostavi sve i montira materijal. Kad idemo da promovišemo knjigu, mama i tata dođu da pričuvaju decu. I na kraju, ne manje bitno: batalila sam peglanje 2010. godine", ponovo nas je nasmejala Jelena.

Kako preživeti svog tinejdžera

I zaista - ko pored tinejdžera i ima vremena da pegla. Zato smo za kraj i pitali Jelenu da nam da odgovor na jedno veliko pitanje svih roditelja - kako preživeti svog tinejdžera?

"Ko sazna kako, nek mi javi. Iza nas je jedan i po pubertet, čeka nas još toliko. Često pominjem kako sam, predajući u školi u Srbiji, odlazila na porodiljsko odsustvo svaki put kad moji đaci dođu u 7. razred. Sad svake treće godine imam 7. razred u kući, toliko o planiranju porodice. To što sam videla zaista mnogo treskanja vratima, suza koje prelaze u smeh i nazad u suze, očajanja i euforija, ne čini me imunom na takve pojave i dalje. Proći će, to znamo izvesno, grešićemo mnogo, i to je sigurno,  ali trebaćemo svojoj deci i posle toga, relativno očuvani. Dakle, preživeti moramo, kako znamo i umemo", dodaje Jelena, a vi ako još niste pročitali "Miku" pohrlite u prvu knjižaru i zaronite u čaroban svet odrastanja.

Za roman "Mika" Jelena Angelovski dobila je nagradu "Rade Obrenović" od Međunarodnog centra književnosti za decu Zmajeve dečje igre, nagradu grada Niša za književnost za decu i mlade "Maleni cvet" i nagradu "Mali princ" 2023. godine.

Lingvista Ćosić za UNU razbija jezičke nedoumice: Da li su knjige debele, idemo li na picu i ko je to užasno lep?