Proveli smo dan sa Suzanom koja ne vidi od rođenja: Njena snaga ostaviće vas bez daha

Ne vide svet kao mi, ali ga osećaju dublje. Ne vide boje, ali čuju nijanse. Danas, kada obeležavamo Dan slepih i slabovidih, poželeli smo da uradimo nešto drugačije i pokušamo da osetimo svet onih koji svoje okruženje istražuju na drugačiji način, ali sa istom željom - da budu viđeni, shvaćeni i ravnopravni.

Ona se zove Suzana Jojić. Ima 37 godina. Po struci je defektolog, a trenutno je zaposlena kao fizioterapeut. Od rođenja ne vidi. Živi potpuno sama, jer je tako i želela. 

Osvešćena i samostalna, kaže da joj se svakodnevica ne razlikuje mnogo od svakodnevice onih koji ne žive s njenim hedikepom.

Nega najtežih bolesnika: UNA vam donosi priču o ljudima koji pomažu tamo gde medicina više ne može

"Roditeljski kutak": UNA je svedočila kako se pruža podrška deci koja se leče od malignih bolesti

"Ako sam prva smena idem na posao, kada dođem s posla onda malo pospremim po kući, odradim kućne poslove. Takođe, stignem i da se viđam sa mojim prijateljima u gradu, ili kafiću ili kod njih ili kod mene", priča nam Suzana Jojić.

Naša reporterka i Suzana rešile su da zajedno kuvaju kafu, a bez Suzaninih sugestija, pucketanja prstima i ruke, ona je apsolutno sigurna da ne bi uspela ni vodu sa česme da sipa u džezvu.

Suzana  je objasnila da joj za orijentaciju na ulici, osim sluha i dodira, pomaže i eho lokacija. Infrastrukturna rešenja koja, kako nam se požalila, smetaju slepim osobama na ulici, nisu jedine prepreke sa kojima se ona suočava na putu do posla, prodavnice ili lekara.

"Dešava se da na taktilnim stazama, na trotoaru, budu parkirana kola. I to su bahati i bezobrazni vozači koji, mogu slobodno tako da kažem, nek se ljuti ko hoće - oni ne razmišljaju da li tuda prolaze slepi i slabovidi ljudi", kaže nam je Suzana.

Na pitanje da li joj se desilo nekada da se povredi zbog nemarnosti drugih sugrađana, Suzana kaže da nije, zato što pazi kada hoda, ne ide mnogo brzo i osluškuje.

Da li je teže onima koji od rođenja nemaju vid ili onima koji ga tokom života izgube? Za Suzanu nema dileme, teško je i jednoj i drugoj grupi ljudi na svoj način.

Umetnost dolazi iz duše: Slepi i slabovidi održali takmičenje u recitovanju, pojedinci sami napisali tekst

"Nama je teško koji ne vidimo od rođenja, u smislu da nismo nikada videli svoj lik u ogledalu i mi nemamo predstavu o tome. Naši pokreti nisu skladni i pokretni kao vama koji vidite - prosto je to tako jer mi nemamo vizuelne predstave, mi ne percipiramo tako. Mi možemo da ih naučimo, ali to nikada neće biti skladno", kaže nam sagovornica.

Sagovornica nam je objasnila da se osobe sa hendikepom teže zapošljavaju i uključuju u društvo, ali je istakla da na svom trenutnom poslu taj problem nije imala.

"Meni je to veoma važno zato što se osećam korisno i zato što prosto osećam da sam uradila nešto korisno u danu, kada odradim svoju smenu na poslu. Takođe, pomognem osobi u smislu da se opusti kako fizički tako i psihički jer ljudi odave izlaze opušteni, raspoloženi i to se tačno čuje, oseti i vidi", iskrena je ona.

Osetili smo i mi. U svetu koji ponekad zaboravlja da vidi - budimo mi oni koji primećuju. Ne gledamo svi isto, ali svi imamo pravo da budemo viđeni. 

Ne hodamo ni istim putem, ali svi imamo pravo da negde stignemo.

Usamljenost sve češća pojava: Stariji ostaju bez podrške - ko brine o generacijama koje su nas podigle?

Bela kuga u Srbiji ne jenjava: Podaci su zabrinjavajući - ove godine rođeno nikad manje beba