UNA u Dečjoj sigurnoj kući: Iznevereni od najbližih, prigrljeni u sigurnost

U slučajevima zanemarivanja i zlostavljanja, incesta, femicida, porodičnog nasilja, deca se smeštaju u dečje sigurne kuće. Trenutno u Srbiji postoje tri takva prihvatilišta, u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu.

Ekipa UNA televizije dobila je poverenje koje se retko kome daje i posetila je prvu dečju sigurnu kuću, otvorenu u Novom Sadu pre 20 godina, koja je do sada bila utočište za nekoliko hiljada mališana. 

Kada ih povrede i iznevere njihovi najbliži, dolaze ovde. Trenutno ih je sedmoro u kući i traume im leči psiholog Miloš Raič, ali i drugi zaposleni.

Životne nevolje su ih sastavile tako da -  neko na maturu, neko u školu, drugi pak u vrtić - idu danas iz dečje sigurne kuće.

"Kod nas dolaze deca uzrasta od četiri do 18 godina, to su uglavnom žrtve zlostavljanja i zanemarivanja koja moraju hitno i urgentno biti izemštena iz trenutne situacije u kojoj se nalaze", priča Raič.

Nadležni organi ih dovode u dečju sigurnu kuću i u gluvo doba noći. Pitaju se gde su, šta su, odakle su i šta će sa njima da bude.

"Odjednom se stvaraju u Sigurnoj kući gde ne znaju nikoga, ne znaju koliko će biti, kada će videti svoje roditelje, da li će videti svoje hranitelje. Mislim da ih ta neizvesnost muči i da je to njihov najveći problem i zato se mi trudimo. Ne kažemo im da će sve biti dobro, da će se sigurno vratiti kući, da će videti mamu. Mi im ipak dajemo neku realnu sliku. Tu si za sada na sigurnom i bezbedan si", pojašnjava Raič.

Boravak je privremen i traje do šest meseci, za to vreme voditelji slučaja pronalaze trajnije rešenje, odnosno hranitelje ili usvojitelje.

"Ta procena da je detetu potrebno taj oblik zaštite odnosno usvojenje, odnosno opšta podobnost šalje se ministarstvu i onda nas obaveštvaju, čekamo saglasnost ministarstva da smo mi ispoštovali zakonske procedure u uvtrđenju opšte pobodnosti deteta. Znači da imamo dete koje je spremno za usvojenje", kaže Jelena Zorić, direktor Centra za socijalni rad Novi Sad.

I kada odu iz dečje sigurne kuće, mališani ostaju vezani za one koji su im kada je bilo najteže pružili ljubav i razumevanje.

"Onda kada dolaze ovde da nam se jave, trče nam u zagrljaj i kada ih vidimo koliko su napredovali, koliko su srećni i zadovoljni životom. Samim tim što dolaze da nam se jave, to je prelepa priča i što se trude da sa nama dolaze u kontaktu. Imamo decu koja zovu nakon tri, četiri meseca, pitaju šta radimo, šta ima novo, kako je u Sigurnoj kući bez nas", kaže Zorićeva.

Neka deca se i iz hraniteljskih porodica vrate u sigurnu kuću jer ne mogu da prevaziđu traume. S druge strane, neretko se događa da se, uz podršku okoline, upravo ona deca koja su bili u dečjoj sigurnoj kući, kada odrastu,  bave humanitarnim radom ili hraniteljstvom.