Znate li ko su muslihuni? Ovako su pomiritelji spasili Omera Sinanovića i izvukli ga iz vrtloga krvne osvete

Na prostoru Novog Pazara sreli smo ljude čiji su teren krvavi obračuni i čoveka koji je zamalo mogao da ne bude sagovornik Jasne Đurović u emisiji „To je život“. Videli smo kako balkanska krv muti razum, kako su te vesti sa druge strane zakona mnogo moćnije i kako se čovek u dubini duše bori sa prokletstvom osvete.

Omer Sinanović upucan je 2017. godine ispred porodične kuće. Oružje je potegao sin prvog komšije koji se sa Omerom posvađao. Da li će umreti ili će preživeti sa ove distance može da se posmatra kao generalna proba za mnogo teže i gore stvari koje su usledile - da li da se osveti ili da oprosti. 

Neverovatna životna priča bivšeg golmana Crvene zvezde: "Nekad su Zvonko želeli da budu svi - danas niko"

Za njega bi rekli da je vođa sekte, ali istina je drugačija: "To je život" donosi priču o dervišu Muhamedu

Osam godina kasnije o svojoj odluci prvi put govori javno. Sa komšijom se posvađao oko smeća na ulici, a onda je nakon te svađe komšijin sin potegao pištolj...

„Istrčao je iz kuće, preko ulice i puca tada dva puta u mene. Do bolnice sam bio priseban, ali kada su me uvodili u salu izgubio sam svest. Posle sam saznao da sam bio teško povređen, da mi je pokidano tanko crevo, debelo crevo, mokraćna bešika. Ali u svemu tome, ja sam vernik i bog me je sačuvao, jer je metak prošao na centimetar i po od kičmenog stuba. U bolnici sam u šok sobi proveo 13 dana, a ništa me za tih 13 dana nije bolelo“, ispričao nam je Sinanović i dodao: 

"Slao je komšija neke ljude, pokušavao da se izmirimo, međutim to je bilo apsolutno nedovoljno za mene, da bih ja to prihvatio. Želja za tom osvetom, što je bilo veoma ružno, me je toliko obuzela. Ti pokušaji su meni bili neke bezvezne stvari, dok se nije pojavio muftija Muhamed Demirović. On mi je pričao o gubitku životnog toka porodice, dece, unučića i svega onoga do čega je meni stalo. To je način kako je došlo do neke prevage, jedino sam njemu dao mogućnost da komunicira sa mnom o pomirenju“, rekao je Sinanović za UNU. 

Iako je u proces pomirenja ušao iz kurtoazije, ubrzo je spoznao šta je to što ipak treba da uradi, a to je oprost. 

„Samo sam kurtuazno prihvatio, ali od toga sam došao do spoznaje da treba to da uradim, baš zahvaljujući Muhamedu Demiroviću. To mi u bolničkoj sobi nije delovalo kao moguća opcija, apsolutno nijednog trenutka. Onog trenutka kad sam ja oprostio meni se sve nekako drugačije manifestovalo, ugledao sam lepotu svojih unučića oko mene, koju nisam video jer sam bio to zanemario zbog želje za osvetom“, iskren je Omer Sinanović. 

Zahvaljujući sandžačkom muftiji, Omer danas živi u miru i moglo bi se reći ljubavi sa svojim prvim komšijom.

„Sećam se pomirenja, bilo je normalno pružanje ruku. Dečko nije bio tu, bio je njegov otac i on mi je rekao – sad vidim da si ti bolji čovek od mene. Kada sam sreo njegovog sina kasnije, on je prišao i pao je zagrljaj, jer ja njega nisam krivio, on je dete, možda je mislio da treba da zaštiti svog oca. Ja sad često kupujem kod njega u prodavnici koja je preko puta moje kuće, uvek me veoma srdačno pozdravi, pita treba li mi pomoć“, priča Sinanović i nastavlja:

„Nisam ga posle teretio, s obzirom na to da smo mi napravili neko pomirenje. Zakonski deo su radili organi, ali što se mene tiče mi smo završili na tom pomirenju i sad mi je drago što se to desilo, jer ništa teže nema u životu nego biti ispunjen mržnjom i željom za osvetom. To razjeda ljude, mislim mene je barem razjedalo“, kaže Omer Sinanović.

Omerova priča mnogo je važna za razumevanje konteksta u kom muslihuni ili pomiritelji deluju već vekovima unazad na ovom području i to gotovo uvek pre sudova i presude. Retki koji su o njima govorili nazivali su ih paralelnim zakonom.

Prvi put baš ovako i na ovaj način pričaju o svom delovanju koje je pre svega humano, a vrlo često i nadljudsko. Sandžački muftija i dvojica profesora - pored svojih redovnih zanimanja i poslova, na terenu su kad je najteže i to bez ikakve nadoknade.

„U svim tim situacijama uvek se pojašnjava jedno, a to je da koliki god je problem uvek može da bude i veći. Ako slučaj dođe do sudstva, javni tužilac će svakako pokrenuti spor i on će definitivno ići svojom putanjom, ali u svemu tome olakšavajuća okolnost je što se druga strana ne priključuje tužbi. Muslihunski procesi leče problem, oni ne leče formalno, već u korenu, zato što eliminišu uzrok koji je proizveo taj problem“, ističe muftija Muhamed Demirović.

„Bio sam počašćen više puta da učestvujem u muslihunima, iako ne smatram sebe dostojnim za tu misiju. To su veoma teški trenuci kada vi morate da se zagrlite sa ubicama vašeg deteta i da to sve stane. Desila se jedna veoma teška situacija, dete je istrčalo na ulicu i naleteo je automobil i udario dete. Tako izlomljeno dete je Hitna pomoć dovezla u bolnicu, a njegova majka je bila dežurna koja je inače bila lekar“, ispričao je profesor na Fakultetu islamskih nauka i muslihun Haris Hadžić i dodao:

„Zamislite tu situaciju, kad oni dođu i kažu bio je udes automobil je udario neko dete i ona ugleda - to je njen sin. Nažalost on je izgubio život i posle su dolazili muslihuni i rekli njoj kojoj je dete umrlo na rukama – da je to život, iskušenja i da postoje teški momenti i srećni. Nakon nekog određenog vremena ona je pristala da se pomiri. E to je život“.

Muslihun može, ali i ne može da bude svako. Bez obzira na zanimanje važno je da to bude čovek od ugleda i kome se veruje.

„Naravno, muslihuni ne mogu uvek biti uspešni, dešava se i da nekada dolaze i po nekoliko godina, sve zavisi od okolnosti. Kada je reč o teškim slučajevima, nekad je potrebno da prođe i po 30 godina, dok odrastu deca, pa one mlađe generacije zaborave, spuste strasti i bude uspešno pomirenje. Nekada bude i ranije, ali nekada se i ne pomire nikada“, rekao je prof. Hadžić.

'Život kao priča': Humani čin Petra Ristića za porodicu Đalinac i njihovo lepše sutra

Muftija Muhamed Demirović kažu da je čovek prevelikog srca i čiste duše koji ljude sa ovih prostora uči da je grešiti ljudski, ali je još ljudskije odreći se greške. Tamo gde se nažalost ubijalo i namerno i nenamerno, gde braća nisu bila braća, gde je neko izgubio sina, ćerku, muža i oca i gde se raspadala porodica uvek je unosio mir i pomirenje.

„Muslihuni nisu sudije i nikako ne dopušaju sebi da uđu u proces suđenja ko je u pravu, a ko nije, već pokušavaju nakon što saslušaju obe strane iznađu rešenje koje je po njihovom shvatanju i razumevanju najbliže pravdi i da to rešenje bude prihvaćeno. Došlo je jednom do spora među rođenom braćom, koja su bila u neprijateljstvu i fizičkim napadima čak 20 godina, a žive jedan pored drugog. Sećam se tada nisu pristajali da sednemo kod nekog od njih dvojice, nego smo morali da idemo na treću lokaciju i to je trajalo par sedmica, sve dok na kraju nismo došli do kompromisa i dogovora. Tek tada su povukli tužbe jedan protiv drugog, ali njihovi advokati su se bunili jer su oni imali benefite od tih sporova koji su trajali 17 godina“, ističe muftija.

Možda nama i dalje nije realno da je ovo zaista nešto što se dešava u našoj zemlji, ali sve je istina. Kad neko nekome ubije nekoga i ako slučaj dođe do muslihuna, sasvim je izvesno da će ti ljudi pre ili kasnije zakopati ratne sekire i pružiti jedan drugome ruku prijateljstva.

„Zahvaljujući muslihunima te porodice su izmirene i žive sasvim normalno. Muslihuni su sve veća potreba naših prostora, bez obzira što nam se prikriveno čini da oni nemaju posla“, ističe muftija sandžački. 

I u najtežim situacijama, kojih ni sami muslihuni nisu pošteđeni uvek ili gotovo uvek pobeđuje najosetljiviji deo čoveka - ljudskost.

„Strana koja je svesna da je napravila grešku nas kontaktira. Kad dve strane koje su bile neprijatelji postanu istinski prijatelji, kad neko ko je hteo da ubije dođe u situaciju da ga nakon toga grli, traži od njega oprost - ti osećaš da je to iskreno, da je to samospoznaja do koje je neko došao u međuvremenu. Ti muslihuni su neki vid garancije da je taj neko obećao i da se stoji iza njegove reči i da celo društvo zna šta je on obećao“, ističe muftija.

Hrabra ispovest Sandre koja živi sa HIV-om više od dve decenije: 'Mislila sam da budem narkomanka malo'

Priče o nesreći i ratu činjenica lakše se i brže pamte, ali ova i ovakva koja sva je prilika ako niste sa prostora Sandžaka nikada nije ni stigla do vas, pokazaće vam kolika je moć ljudi koji imaju moć da pomire i najteže slučajeve. I koliko je plemenito ono što čine, jer da ih nema uzavrelu balkansku krv sudska presuda ne bi umirila.

„Čovek je plemenit onoliko koliko može da oprosti, ja nisam bio plemenit određenog trenutka. Vraćam se na želju za osvetom, osećaj da ja nisam prouzrokovao sve to me je terao na to, a ja tek sada shvaram lepotu života u odnosu oprosta i blagodeti. Ja sad kad vidim tog mladića, on je meni drag. U njemu sam video pokajanje i to je dovoljno bilo da ja više ne osetim želju za osvetom“, kaže Omer Sinanović.

Druga strana Omerove priče, opravdano je izostala. Uz najbolje namere i sa velikom željom da takođe učestvuje, isprečile su se privatne stvari.

Gledaoci u Srbiji UNA TV mogu gledati putem kablovskih operatera: MTS Iris (na poziciji 126), m:sat (128), Supernova (na poziciji 26), Orion Telekom (na poziciji 11), BeotelNet (na poziciji 11), Yettel Hipernet TV platforma (na poziciji 14), na teritoriji Beograda - GRADSKA TELEVIZIJA na poziciji 11 set top box alotment Avala, Xplore TV (na poziciji 11), ST Cable – Sat Trak (na poziciji 47), KBC NET (na poziciji 11), NEXT (na poziciji 24) i Jotel (na poziciji 27).

Jednom narkoman, uvek narkoman - nije tačno: Priča Borisa koji se izvukao iz pakla droge i spasio mnoge živote

"Ja sam umro, a on je živ, jer njegovo srce kuca u meni": Ovako je Goran uhvatio poslednji voz za život