Lice pravde: Porodica kojoj su dodiri sve

Recimo – čulo dodira. OK, znamo svi koliko je dodirivanje važno, intimno, lepo, smirujuće. Ali postoje ljudi kojima je dodir i mnogo više od toga. Oni dodirom vide, čuju, govore, stvaraju.

A da bi to mogli potrebna im je Tajana, žena čiji je život poput života glavnog lika filma Coda, ovogodišnjeg dobitnika Oskara za najbolji film. Priču o jedinstvenosti, požrtvovnosti i neverovatnom umetničkom talentu donosi Nensi Profaca.

"Baka i deda su mi bili portpuno gluve osobe, mama i tetka su mi gluvoslepe osobe, imam brata koji je gluv i njegova ćerka je gluva. Zapravo, odrasla sam u svetu gluvih osoba i gluvoslepih osoba – kao jedina koja čuje", kaže Tajana Tarczay Uzun.

Odrastanje u takvoj porodici je bilo izuzetno zanimljivo. Imala je i svoje izazove kada se pitala zašto joj se to događa, zašto su svi članovi porodice gluvi, zašto je ona ta koja mora da im prenosi informacije.

"To me je nekada izluđivalo, jer sam imala osećaj da nosim veliki teret. To je znalo da mi bude baš teško", kaže Tajana.

Majci Elizabeti gluvoća je dijagnostifikovana u petoj godini života. Danas ima samo ostatke sluha, pa uz pomoć slušnog aparata čuje isključivo jako glasne zvukove. 

Vid je počela da gubi krajem osnovne škole. Danas vidi jako slabo i služi se posebnim sočivima kako bi mogla da obavlja svakodnevne stvari poput plaćanja režija. S invaliditetom koji je napredovao nije joj bilo lako da korača kroz život. 

"Ja sam dosta dugo morala da tražim posao, kad god dođete i kažete da ne čujete, poslodavci nisu baš s tim presretni. I kad sam došla u Croatia baterije, nisam ništa rekla da ne čujem, sva sreća normalno pričam. Tek nakon tri meseca probnog roka, kad su me primili za stalno, sam im rekla da ne čujem", kaže Elizabeta Tarczay.

Kad joj je sin u šestoj godini života izgubio sluh, nije se uspaničila. Kaže, bila je na poznatom terenu.

"Znači meni je bilo normalno raditi sa Vanjom, sa sinom. Meni je drukčije bilo kad sam kćer dobila. Kćer je normalno čula i meni je to sve bilo drukčije. Dođete u školu, nema tih problema koji su bili sa mnom, sa sestrom, sa sinom. Možda mi je teže bilo s kćeri", kaže Elizabeta. 

"Mene je kao malu, moram priznati, u nekim trenucima bilo sram, jer su mi se deca rugala i stalno sam se pitala zašto ja ne mogu odrastati u nekoj, hajmo tako reći, 'normalnoj porodici'", kaže Tajana.

"Kako smo mi često komunicirali znakovnim jezikom, onda su nas često znali nazivati porodicom vanzemaljaca, ili čudna porodica... Čak se sećam jedne situacije kad su mi se deca rugala, jer su videla kako sa bakom komuniciram na znakovnom jeziku. Moju baku je to toliko potreslo da je od tog dana prestala sa mnom komunicirati na znakovnom jeziku da me ne osramoti na ulici", kaže ona.

Njene kćeri odrasle su u svetu gluvih i gluvoslepih, 'hvataju' lagano znakovni jezik, pa nekako uspevaju da komuniciraju sa bakom i njenom sestrom. 

"Čini mi se da sam dugo bežala od toga da bih na kraju shvatila da je to moj poziv i da sam s razlogom tu gde jesam i da to svoje znanje i veštinu koje sam stekla moram nekako primeniti na poslu", kaže Tajana.