Ljubav pomešana s tugom kod stotina ljudi: Sahranjen Dejan Milojević

Na Novom bežanijskom groblju u Beogradu sahranjen je Dejan Milojević (1977 - 2024). 

Porodica, rodbina, prijatelji, njih nekoliko stotina, stiglo je po kišnom danu da se prvi i poslednji put oprosti od dragog druga, trenera, asistenta, unuka, sina, oca, supruga, brata - od voljenog Miloja. 

Na poslednji Dekijev sprovod došao je i glavni trener Golden Stejta Stiv Ker, a na reveru elegantnog odela imao je značku sa srcem usred kog su inicijali D.M. Bio je u društvu predstavnika NBA tima, bivših igrača Zaze Pačulija i Majka Danliva Džuniora, i košarkaškog menadžera, koji ih je sačekao u Beogradu, Miodraga Miška Ražnatovića. Vidno skrhan od tuge i bola zbog izgubljenog saradnika i prijatelja, sa kojim je bio do poslednjeg trenutak. Svedočio je u Solt Lejk sitiju jakom infarktu koji ga je odneo. 

Pre opela, na izjavljivanje saučešća porodici okupljenoj u crkvi oko sanduka prenatrpanog cvećem i vencima, došao je svako ko je sa Dejanom Milojevićem sarađivao tokom duge igračke karijere. Ljudi su ga zaista voleli i cenili. 

Od porodice Milenka Topića, koja je došla u punom sastavu, preko trenera Partizana Željka Obradovića, koji je bio u društvu kondicionog trenera Bate Zimonjića i sportskog direktora Zorana Savića,  Miroslava Mute Nikolića, Vlade Jovanovića, Aleksandra Džikića, Miše Lakića, bivših igrača Saše Pavlovića, Petra Božića, Vladimir Radmanović, Ratka Varde, Žarko Čabarkapa, Goran Ćakić, Vule Avdalović, Novice Veličkovića, Marko Kešelj, Dejana Tomaševića, Milan Gurović, Vladimir Kuzmanović, Mića Berić, Željka Rebrače, Mlađan Šilobad, Vladimir Štimac, Predraga Saša Danilović, Predrag Šuput, Mile Ilić, Slavko Vranješ, Igor Rakočević, Dragan Lukovski, Nenad Čanak, Darko Miličić, Milenko Tepić, Veselin Petrović, Vladan Dragutinovića i Nemanje Bjelice, sa kojim je Dejan Milojević, zajedno u timu Golden stejta, osvojio prsten NBA lige, do predstavnika mlađih generacija Nemanje Dangubića, Branko Lazić, Luke Mitrovića, Danilo Anđušić, Milenka Topića i svih onih kojima je bio trener u Megi.

Bila je tu i delegacija Budućnosti iz Podgorice, došao je i nekadašnji fudbaler Nikola Žigić, ako i trener Miroslav Đukić. 

Opelo je održano, a masa ljudi je stajala i nema bila na platou ispred crkve. 

Povorka je, u tišini i sa mnogo suza, krenula ka mestu gde, od danas, počiva Dejan Milojević. Kolona je bila nepregledna, a uz auto koji je prevozio sanduk išla su šestorica Dejanovih dugogodišnjih prijatelja. 

Sjajio si ljude, blistao si igru

Aleksandar Stojanović je, kraj grobnog mesta, održao govor i rekao:

"Mama Rado, tata Milane, baka Dušice, prijatelji, drugovi, saradnici, ovako bih mogao u nedogled, ali moj je osećaj da je Dejan Milojević ljude koje je okupljao oko sebe stvorio rodbinom svojom. Kada govorim o rodbini, onda je možda trenutak da zahvalim onima koji su bili pored njega kada mi nismo mogli. Dragi ljudi iz Golden Stejta, hvala vam na svemu što ste uradili za našeg Dekija, sina, oca, brata svih koje je uzeo pod svoje krilo. Govorio je najlepše reči o organizaciji, o porodici, od obezbeđenja do čelnika. Voleo vas je, ljudi. Imao je duboko poštovanje, svih u Srbiji. Bili smo dirnuti svim što je čitava NBA liga uradila. Od sada pa ubuduće, možete slobodno da nas zovete braćom po Dekiju.

Voleo bih da ove reči imaju snagu da uteše, da izbrišu, ali to nije tako. Reči koliko je važno da se kažu, važno je i kada pređu preko usana. Mnogi od nas su te srede poslali poruke Dekiju, ali one nisu stigle do njega. Pričao sam sa Šonetom, Milošem, Igorom Kokoškovim, Belim, Duletom kapitenom, koliko smo izgubili. Moj bes je bio žestok, tuga crna, ljutnja gorka, a volja iščilela. Čudno je koliko se tada činilo da smo poraženi.

Kada razmišljamo šta sve nismo rekli, prebiremo po sebi šta treba da kažemo i kako da osećamo, a Deki je otišao. Gubimo te 25 dana, osećam se krivim, tužnim, možda zato što ti nisam rekao, kao u toj poruci koja ti nije stigla, istoj koju si slali drugovi. Gledao sam ljude, gledam ih sada, od klupe u školi, do klupe na terenu i vidim da si skupljao ljudska bića. Znaš zašto je drugačije, sutra će se pričati koliko je ljudi. Nisu to ljudi, ovde su došle ljudske duše da te isprate. Znaš zašto je drugačije, zato što mi stojimo ne da pokažemo kakav si bio, već da dokažemo da smo te dostojni. E, takav si bio. Da pokažemo da smo dostojni porodice, pre svega.

Sjajio si ljude, blistao si igru, ne znam mnogo od života, uvek si bolje video stvari od mene, verujem da je bilo sa drugima, zato sam voleo da te slušam, ima stvari koje neću zaboraviti. Kada si birao suprugu po tome koliko se smeje, jer si hteo radost. Kad si rekao da ako ne budeš najbolji u košarci da ćeš raditi nešto drugo. Kada si rekao da je bitno biti srećan bez obzira na novac, jer mogu da žive roditelji gde god, ali živi u starom kraju. Da nema hajlajtsa jer si davao sa zicera. Činio se druge boljim, ne boljim, već srećnim. To je redak dar, do sada su u NBA ligi samo četiri himne svirane. Svirane zbog država i nacija, samo dve nacionalne, jedna je svirana zbog čoveka, jedna zbog tebe. Kako je Nikola rekao, svakome si bio sve, a nama si bio nešto. Znam da gledaš od gore i odmah si rasporedio anđele od gore i svi znamo gde je šef. Imam dve molbe, ako možeš ti da nas čuvaš, za boljeg ne znamo.

Ali od sutra Deki, sada čitav svet zbog tebe zna koja je najpoznatija reč u srpskom jeziku, a ona je stajala u hiljadama porukama a ona je „volim te brate“. Učio si nas da volimo, slušamo, da se volimo i pazimo, govorio si da budemo posvećeni i jaki, ali da budemo srećni. Na kraju… Ali Deki, zamoliću te samo za još jednu stvar. Želim da nam dozvoliš da se samo još jednom u tuzi oprostimo od tebe na ovom mestu. Neka ti je večna slava i hvala“, rekao je Stojanović dok mu je glas pucao