Šta se dešava sa astronautima zarobljenim u kosmosu: Strahuje se od uticanja dugog čekanja na njihov mozak

Američki astronauti Beri Vilmor i Sunita Vilijams i dalje su zarobljeni na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS), dok se vodi debata da li je "Boingova" letelica Starlajner, koja ih je dovela tu, dovoljno bezbedna da ih vrati.

Plan je bio da tokom prvog testiranja Starlajner kapsule njih dvoje ostanu osam dana u svemiru, ali je Starlajner imao probleme sa curenjem helijuma i potisnicima na putu ka ISS-u, zbog čega je razmatrana mogućnost da se astronauti vrate letelicom Crew Dragon kompanije "SpaceX", ali tek u februaru 2025.

Dugo čekanje utiče na ljude

U narednim danima, NASA i Boing bi mogli da odluče da odobre Starlajner za povratak astronauta na Zemlju, što znači da njihov boravak možda neće trajati toliko dugo.

Mogućnost šestomesečnog odlaganja i dalje postoji, a toliko dugo čekanje pod ekstremnim uslovima u svemiru može izazvati mnogo gore probleme od anksioznosti i stresa. Deo razloga za to je što iščekivanje "krivi" našu percepciju vremena i pod normalnim uslovima, piše portal The Conversation.

Naime, svi su iskusili "agoniju" čekanja prevoza ili odgovora na poruku osobe u koju smo zaljubljeni. Tada je vreme "usporeno" jer se mnogo više koncentrišemo na njegov protok, dok ga pod normalnim okolnostima u većini slučajeva ignorišemo. Tačnije, vreme brže prolazi, ako se ne razmišlja o njemu, a stres, nelagodnost i bol pogoršavaju ovaj efekat, piše The Conversation.

Mask: Vreme je da Sjedinjene Američke Države pošalju astronaute na Mars

Za astronaute zaglavljene na ISS-u, zabrinutost oko toga kada će se vratiti, ograničene mogućnosti za aktivnosti i manje mogućnosti za kontakt sa prijateljima i porodicom kombinuju se tako da njihovo čekanje na povratak kući izgleda znatno duže od šest meseci, ako do tog scenarija dođe.

Kao naučnici koji istražuju efekte vremena na ljudsku psihologiju i biologiju, autori ove analize Rut Ogden i Danijel Eduardo Vigo, napominju da oni trenutno rade sa članovima posade na istraživačkim stanicama na Antarktiku, što ima za cilj da rasvetli da li se čekanje u ekstremnim okruženjima razlikuje od čekanja u normalnom svakodnevnom životu.

Iako biti zaglavljen šest meseci na ISS-u može da zvuči kao najgora noćna mora mnogim ljudima, nije neuobičajeno da naučnici provode duge periode izolovani i zatvoreni u ekstremnim okruženjima.

Svake godine, organizacije kao što su Institut za Antarktik Argentine (koji koristi antarktičku stanicu Belgrano II), Francuski polarni institut i Italijanski antarktički program, u saradnji sa Evropskom svemirskom agencijom (koje sve koriste stanicu Konkordia na Antarktiku), šalju posade i do 16 meseci kako bi sprovodili istraživanja na zaleđenom kontinentu.

Tokom polarne zime od marta do oktobra, timovi provode šest meseci u skoro mrklom mraku, a od maja do avgusta u potpunom mraku, suočavajući se sa spoljnim temperaturama do -60 stepeni Celzijusa, brzinom vetra od 160 km/č i olujama koje sprečavaju skoro sve aktivnosti na otvorenom. Ograničena pokrivenost internetom takođe može sprečiti stalnu komunikaciju sa spoljnim svetom.

Raspao se ruski satelit za posmatranje Zemlje, astronauti sa MSS se sklonili

Ogden i Vigo su istraživali kako život na Antarktiku utiče na doživljaj vremena kod ljudi. Svakog meseca su pitali članove posade kako vreme prolazi u odnosu na vreme pre njihove misije.

Ograničena komunikacija, mrak, anksioznost

Zarobljeni u bazi, sa ograničenim kontaktom sa spoljnim svetom, moglo bi se očekivati da će im se vreme odužiti. Međutim, rezultati sugerišu da bi nešto suprotno moglo da se dešava.

Analiza iskustava članova antarktičke posade pokazala je da je stalna zauzetost složenim zadacima, kao što su naučna istraživanja, pomogla da vreme brzo prođe, na osnovu 80 odsto odgovora posade. U samo tri odsto odgovora navodi se da se vreme "razvlači", a ovi izveštaji su se javljali kada su noći bile duge i kada je bilo malo posla.

Naučnici u šoku: Misteriozni objekat u Mlečnom putu kreće se neshvatljivom brzinom

Ova iskustva mogu pružiti utehu astronautima koji su zaglavljeni na ISS-u. Poput života na antarktičkoj stanici, oni žive užurbano i aktivni su mentalno. Ovi faktori mogu pomoći da vreme brzo prođe.

Međutim, ključni faktor njihovog čekanja može biti njihova sposobnost da tolerišu neizvesnost kada će se vratiti. Vilmor i Vilijams će svoje vreme provoditi u prostoru koji je veličine unutrašnjosti aviona Boing 747.

Međutim, jasnije informacije o tome kada će se stvari dogoditi i zašto dolazi do kašnjenja, mogu pomoći ljudima da tolerišu čekanje i smanje njegov uticaj na njihovo blagostanje.