Zašto je i posle pola veka toliko teško da čovek ponovo sleti na Mesec

Prošlog ponedjeljka, nakon uspešnog lansiranja, raketa Vulcan Centaur odvojila se od svemirske letelice Peregrine, koja je trebala da sleti na Mesec. Astrobotic Technology, kompanija koja je razvila lander Peregrine, manje od 24 sata nakon uspešnog lansirana saopštila je da odustaje od misije spuštanja na Mesec. Iz kompanije su naveli da je došlo do kritičnog gubitka pogonskog goriva zbog curenja na letelici.

Peregrine se nakon uspešnog lansiranja i odvajanja od rakete nije mogao postaviti u položaj okrenut prema Suncu, verovatno zbog problema sa pogonom. Zato nije uspeo da napuni baterije. Radilo se o prvoj američkoj misiji sletanja na Mesec od 1972. godine, odnosno od ere misija Apollo, prenosi Gardijan.

Dakle, prošlo je više od pola veka od kada je NASA poslala astronaute na Mesec i vratila ih kući žive i zdrave. Međutim, postavlja se pitanje: Da li bi danas sletanje na Mesečevu površinu, nakon tolikog iskustva i razvoja tehnologije, trebalo biti jednostavnija procedura?

Više neuspešnih misija

Peregrine nije prvi takav neuspeh. Premda su Kina i Indija uspele da pošalju letelice na naš prirodni satelit, ruska se Luna 25 prošle godine srušila na površinu, gotovo 60 godina nakon što je sovjetska Luna 9 meko sletela na Mesec. Landeri privatnih kompanija imaju stopostotnu stopu kvarova na Mesecu – izraelski lander Beresheet srušio se 2019, a japanski prošle godine.

Jedan od glavnih izazova, kaže Jan Wörner, bivši glavni direktor Evropske svemirske agencije (ESA), jeste težina.

“Uvek je veći rizik neuspeha ako ste lagani. A morate biti lagani ili nema lansiranja. Ne možete imati veliku sigurnosnu marginu”, rekao je on.

Uz to, gotovo svaka svemirska letelica je prototip. Osim retkih slučajeva, kao što su sateliti za komunikaciju Galileo. Svemirske letelice izrađuju po narudžbini, odnosno, ne proizvode se masovno sa istim provjerenim sistemima i dizajnom. I onda, kada takve letelice naiđu na problem u svemiru, nitko im ne može pomoći.

“Ako imate problema s automobilom, možete ga odvesti na popravku, ali u svemiru ne postoji takva mogućnosti. Svemir je druga dimenzija”, objašnjava Wörner, a prenosi The Guardian.

Zašto je i sada Mesec teško dostižna destinacija?

I sam Mesec donosi svoje izazove. Imamo gravitaciju, ali nema atmosfere. Za razliku od Marsa, gde svemirske letelice mogu letjeti do odredišta i usporavati spuštanje padobranima, sletanja na Mesec u potpunosti zavise od motora. Ako imate jedan motor, kao što to obično biva kod manjih sondi, njime se mora moći upravljati jer ne postoji drugi način za kontrolisanje spuštanja.

Da stvar bude komplikovanija, motor mora da ima prigušivač koji može smanjiti ili povećati potisak.

“Obično ih zapalite i oni imaju stalni potisak. Promena potiska povećava složenost postupka”, kazao je Nico Dettmann, vođa ESA-ine grupe za istraživanje Mjeseca.

Kako god, s obzirom da smo prvi put uspješno sleteli na Mesec u 60-ima prošlog veka, malo je teško shvatiti zašto je sada Mesec i dalje teško dostižna destinacija. Odgovor se možda krije u istoriji ulaganja u misije na Mesec.

Naime, ubrzo nakon programa Apollo, vlade više nisu bile zainteresovane za tako obimna ulaganja u svemirski program pa se na neki način “odustalo” od komplikovanih misija.

Tvrdo i meko sletanje na Mesec

Kada je kineska svemirska letelica Chang’e 3 sletela na Mesec 2013. godine, radilo se o prvom mekom sletanju na naš prirodni satelit od sovjetske Lune 24 1976. godine. Meko sletanje (engl. soft landing) na Mesec, ili bilo koje drugo nebesko telo, znači kontrolsano spuštanje svemirske letelice na površinu bez da pritom dođe do značajne štete na letelici i/ili njenim instrumentima.

Tvrdo sletanje (engl. hard landing) odnosi se na spuštanje na tlo, pri kojem dolazi do značajnih oštećenja letelice i pri čemu često dolazi do gubitka kontakta. Ovakva vrsta sletanja može biti namerna, odnosno planirana, ali može biti i o neuspeli pokušaj mekog sletanja.

“Mi zapravo decenijama nismo razvijali landere, a radi se o poprilično specijalizovanoj tehnologiji”, kaže Dettmann.

Zbog toga je testiranje letelica ključna faza. Međutim, njih nije tako lako testirati kao rakete. Možemo proveriti rade li snaga i pogon, navigacija, komunikacije, instrumenti kao i njihovu otpornost na intenzivne vibracije tokom lansiranja, ali ne postoji dobar način za simulaciju sletanja na Mesec.

“U poroeđenju s erom Apollo, ove misije se obavljaju za sitniš”

Tokom svemirske trke, NASA je na Apollo potrošila vrtoglavih 25 milijardi dolara. Uprkos tome, doživela je niz neuspeha pre nego što je meko sletela na Mesec. Mada svemirska agencija sada ima 70 godina akumuliranog iskustva i znanja pri izgradnji svemirskih sondi, NASA nastoji da smanji troškove i stimuliše američku svemirsku industriju ugovaranjem poslova s privatnim kompanijama.

“Sve su te kompanije relativno nove. U porđenju sa erom Apollo, one obavljaju ove misije za sitniš”, rekao je inženjer Joshua Rasera sa Univerziteta Imperial College London.

“Ipak, strategija bi trebalo da se isplati jer kompanije uče iz svojih neuspeha. I dalje je takav sistem jeftiniji kada se gleda ukupni broj misija, čak i ako se prvih nekoliko sruši”.