Britanke spasavale Srbe i umirale: Kako su nas doktorke i bolničarke sa Ostrva zauvek zadužile?

Srbija danas obeležava godišnjicu smrti doktorke Elizabet Ros, koja je 1915. godine preminula na svoj 37. rođendan u Kragujevcu. Ova hrabra Škotlanđanka, koja je doborovoljno došla da pomaže Srbima tokom epidemije tifusa u Prvom svetskom ratu, u Kragujevcu je i sahranjena, uz svoje dve britanske koleginice, bolničarke Mejbel Dirmer i Lornu Feris.

Ovaj datum, 14. februar, praktično možemo nazvati i danom sećanja na britanske bolničarke, jer se tada osim pomenute tri dame setimo i ostalih žena koje su sa Ostrva došle u Srbiju i zadužile naš narod - medicinarke, pa ratnice Flore Sends, ledi Lejle Pedžet, Elsi Inglis, Izabel Haton, Mejbel Stobart... Datum kojeg se sećamo sa pijetetom, ali i nevericom, pitajući se kako smo od tih požrtvovanih žena došli do današnjih Britanaca, sa kojima imamo, najblaže rečeno, turbulentne odnose.

I ne mislimo tu samo na pokušaj da nas, praktično, u Ujedinjim nacijama proglase za genocidan narod 2015, već i na pokušaj od pre samo par dana, takođe na sednici Saveta bezbednosti UN, da nas okrive za postupke Prištine prema Srbima, zatim na njihovu ulogu u raspadu SFRJ i potonji rat na ovim prostorima, kao i protivpravno bombardovanje SR Jugoslavije... Jednostavno, teško je poslednjih decenija naći previše lepih reči za odnose koje imamo sa Britancima, a onda bi se trebalo setiti da su nam njihove doktorke i bolničarke spasavale glave pre više od jednog veka.

Pa ipak, kod nas ima ljudi koji bi stav o Britancima želeli da promene i to čine upravo podsećanjem na požrtvovane Britanke u Prvom svetskom ratu, izučavajući njihove sudbine i podsećajući nas da ne smemo da ih zaboravimo. Jedna od osoba koja želi da se bori za bolje razumevanje između Srba i Britanaca je i Anja Gretić, studentkinja četvrte godine istorije, koja se bavi upravo odnosima Srbije i Velike Britanije u svom akademskom radu.

"Ja sam završila i Filološku gimnaziju, engleski jezik - volim njihovu književnost i generalno kulturu i ono što me je nagnalo da se bavim ovom temom upravo je taj jaz između dva naša naroda. Rekla bih da uvek postoje pojedinci koji taj jaz premoste, a velike sile su - pa, kao velike sile - uvek gledale svoju korist. Nebitno da li je u pitanju Britanija, Rusija ili ko drugi, svi gledaju neku korist. Nisam, dakle, iz nekih ideoloških razloga izabrala Britaniju, nego baš zato, s obzirom na to da pričamo o nekim stvarima koje su doboko razdvajajuće, što postoje i neke individue koje su svoje živote posvetile humanitarnom radu", istakla je Anja Gretić za UNU.

Sedam heroina Velikog rata: Knjiga za decu i pamćenje

Naša sagovornica se seća i momenta kada je odlučila da britanske doktorke i medicinske sestre u Srbiji u Prvom svetskom ratu budu u fokusu njenog akademskog obrazovanja.

"Konkretno sam njima počela da se bavim zbog ledi Lejle Pedžet, koja je bila supruga Ralfa Pedžeta. On je bio ambasador Velike Britanije u Srbiji od 1910. do 1913. godine i on nije voleo Srbe - on je Srbe zapravo ismevao. Ledi Pedžet je došla kao njegova supruga, bavila se medicinskim misijama u balkanskim ratovima i zavolela je naš narod. Kažu da je pred kraj života rekla: 'Neka me svi zaborave, to mi je svejedno, ali će mi jako teško pasti ako me moji Srbi zaborave'. Mene je ta rečenica 'pogurala' napred, da više istražujem o njoj, ali i o tim drugim ženama", rekla nam je Anja. 

"Moja želja je da premostim taj jaz između dva naroda i čisto da pokažem ljudima da istorija nije uvek 'crno-bela', nego da ima i ponešto 'sivo', da ima nekih ljudi koji se ističu, bila je razlog ovog mog izbora", rekla je Anja. 

S obzirom na to da ju je ledi Pedžet inspirisala da se ozbiljnije bavi ovom temom, sa Anjom smo prvo razgovarali upravo o njoj.

Ledi Lejla Pedžet (1891-1958)

"Bila je britanska dobrotvorka. Pedžet je 'svoje Srbe', kako nas je zvala, upoznala već tokom balkanskih ratova, 1912. i 1913, kada je volontirala kao bolničarka. Dobročinstvo ledi Lejle nije zgaslo ni tokom Velikog rata (1914-1918), kada je među prvima otvorila bolnice za zbrinjavanje zaraženih u epidemiji tifusa. Ni posle Prvog svetskog rata ova dobrotvorka nije zaboravila na Srbiju, pa je pružala utočište srpskim izbeglicama i tokom Drugog svetskog rata. Sve što je ostalo je jedna mala ulica u Beogradu", kaže Anja Gretić.

Elizabet Ros (1878-1915)

"Bila je Škotlanđanka koja je dobrovoljno otišla u Srbiju, ne bi li pomogla pri lečenju obolelih od tifusa. U jeku epidemije tifusa, lekara u Srbiji jedva da je bilo - ili su umrli ili su bili na samrti - u ovoj situaciji Bolnice škotskih žena pokazale su izuzetnu posvećenost. Elizabet Ros se naposletku i sama zarazila, međutim, to je nije sprečilo da obavlja svoju dužnost. Dočekala je smrt negujući zaražene Srbe i sahranjena je u Kragujevcu, u zajedničkom grobu, zajedno sa još dve svoje koleginice bolničarke - Lornom Feris i Mejbel Dirmer", priča naša sagovornica.

Lorna Feris (1887-1915)

"Bila je medicinska sestra koja je u jeku epidemije tifusa doputovala u Srbiju - njene kolege iz Britanije, tvde da je najbolje od svih pričala srpski jezik. Međutim, podlegla je tifusu i sahranjena je u Kragujevcu".

Mejbel Dirmer (1872-1915)

"Bila je britanska spisateljica i doputovala je u Srbiju kako bi se pridružila svom suprugu, koji je radio pri bolničkoj jedinici Mejbel Stobart, te je i sama dala svoj doprinos. Bavila se dopremom ćebadi i odeće za vojnike. Preminula je od posledica tifusa u Kragujevcu".

Flora Sends (1876-1956)

"Bila je britanska bolničarka, a kasnije staje i u prve bojne redove i postaje jedina žena oficir u srpskoj vojsci. Vojnici su je zvali Naš Brat ili Naša Engleskinja, a njenu hrabrost pohvalila je i srpska heroina Milunka Savić. Njih dve našle su se u Solunu, ranjene, jedna uz drugu. Prema svedočenju Flore Sends, Milunka Savić joj je prebrojala rane i rekla joj da je hrabra 'baš kao prava Srpkinja'. Srbiju je zavolela, te je posle rata kratko boravila u zemlji svojih saboraca. Sećanje na prvu ženu taksistu i prvu ženu oficira u Srbiji, danas živi u nazivu jedne ulice", kaže Anja.

Sa skromnošću kojom se uvek odlikuje srpski seljak, vojnici su obično preda mnom ustajali, ustupali mi svoja mesta ili mi donosili neki sanduk, na koji ću sesti. Taj su sanduk redovno postavljali na najudobnije mesto pored vatre i gde je najmanje dima.... U veselijim časovima oni bi zapevali i po neku od srpskih narodnih pesama ili bi poigrali svoje kolo, piše u dnevniku Sendosove

Elsi Inglis (1864-1917)

"Bila je bolničarka, sifražetkinja, ali i osnivač Bolnica škotskih žena koje su tokom Prvog svetskog rata delale kao ispomoć na stranim frontovima. Zbog svoje posvećenosti, Inglis je ponela nadimak Majka, a u znak sećanja na sve što je uradila, u Mladenovcu je podignuta spomen-česma 'Crkvenac', koja do danas podseća na ovu hrabru ženu", navodi naša sagovornica.

Videvši hrabrost i patnje Srba zaključila sam da su "božji ljudi", reči su Inglisove o povlačenju preko Albanije

Izabel Haton (1887-1960)

"Bila je škotska bolničarka, specijalizovani psihijatar. Tokom Velikog rata, našla se u Srbiji, gde je zbog svoje požrtvovanosti nagrađena Ordenom belog orla. Divila se hrabrosti i junaštvu srpskog vojnika, a kako kaže, deo duše je ostavila upravo tim ljudima, u Srbiji. Medicinska škola u Vranju danas nosi njeno ime".

Mejbel Stobart (1862-1954)

"Bila je osnivač Mobilne ženske bolnice i Lige ženskog nacionalnog servisa, kao i Srpske Stobart Bolnice. Za svoju hrabrost odlikovana je Ordenom Belog orla i Ordenom Svetog Save - takođe, postala je i prva žena major", zaključila je Anja Gretić.

Ceo taj prizor izgladnele i promrzle kolone ljudi bio mešavina psihičkog i fizičkog mučenja, koje je teško rečima opisati, rekla je Stobartova o povlačenju Srba preko Albanije

'Pobedom u Velikom ratu srpski narod se svrstao u velike narode'

Dakle, Anja je svoju profesionalnu budućnost usmerila ka izučavanju života ovih izuzetnih žena, koje su zadužile Srbe. Spomenici, obeležavanje godišnjice, imena ulica, poštanske markice - neki su od načina na kojima smo im se zahvalili. Ali, ne svima i verovatno ne u pravoj meri. 

Možda bi neko rešenje bilo da se pozicija ovih Britanki u našem obrazovnom sistemu "pojača", da se o njima ne govori samo jedan dan godišnje, već, između ostalog i zbog zdravlja naših duša, da se češće podsećamo da nisu svi Britanci isti i da naročito ove heroine nemaju ama baš nikakve veze sa modernim političarima sa Ostrva.

Ipak, sve to ne može da umanji činjenicu da su "naše Britanke", kojih se danas sećamo i o kojima smo pisali, učinile gotovo božanske stvari za Srbe, neke od njih ostavljajući i svoje živote u našoj otadžbini. To je najveća moguća žrtva koju ljudski rod može da učini i zato im moramo biti zahvalni za vek vekova.

Dan primirja u Prvom svetskom ratu: Nema primera da se mala zemlja izdigla iz pepela kao Srbija