Bušenje i lupanje kao prvi vesnici proleća: Koliko smo dužni da trpimo nečije renoviranje stana?

Bušenje, lupanje, sečenje... Pravi vesnici proleća, pouzdaniji čak od visibaba i lasta.

Komšija kod kojeg se radi zna za obavezu da treba obevesti ostale stanare da će biti buke. U ovom slučaju – više od mesec dana. Da li je to previše?

Građani su mišljenja da je do mesec dana renoviranja, skroz u redu, a više od toga već svima ide pomalo na živce.

Često se, međutim, dešava da se radovi otegnu, pa ono što je očekivano se produži. Neki se izvinjavaju, neki probaju da podmite komšije slatkišima. Vreme teče, a živci se tanje.

Probijanje roka najčešće nema veze sa vlasnicima, vać majstorima koji su deficitarni i često nisu u stanju da završe radove kao što je to najavljeno.

A šta se onda dešava? Koliko smo dužni da trpimo bušenje, lupanje i drugu buku dok traje renoviranje kod komšije?

Ako su u pitanju obimniji radovi vlasnik stana je dužan da traži dozvolu za renoviranje od opštine, da napravi mini-projekat, da poštuje kućni mir, da iznese šut i očisti nered sa hodnika.

Čak i da sve to uradi, opet ne znači da se neko od komšija neće ljutiti zbog rastezanja rokova.

"Nijedan vlasnik stana ne želi da mu renoviranje traje toliko dugo. Može da se buši tri-četiri dana, pa se 10 dana ništa ne radi. Rade se neki finiji radovi. Tada stanari ne primete da se izvode radovi. Pa, opet, kad krene bušenje, kažu 'Evo već mesec dana se lupa po stanu!'", kaže za UNU profesionalni upravnik zgrade Ljubiša Banovački.

Pošto to nije preciznije definisano, ispada da dosta toga zavisi samo od strpljenja drugih i njihove svesti da će, pre ili kasnije, možda i oni imati neke radove i majstore koji kasne.