Kad teški počeci postanu snaga: Jadrankina priča je dokaz da život počinje i kada svi kažu da je kraj

Postoje životi koji počnu onda kada svi drugi kažu da je kraj, a ona je rođena uprkos prognozama, bez garancija i bez obećanja. Jadranka Petrović je od najranijeg detinjstva shvatila da je život borba i da mora ići napred bez pitanja i povlačenja.

Sve što joj je bilo uskraćeno, pretvorila je u pokret. Svaki pad u lekciju, a svaku tišinu u glas. Danas, njen glas uči mnoge kako da budu jači, jer ona na sopstvenom primeru pokazuje kako se iz nemogućeg gradi snaga. 

Jedna tezga i jedno veliko srce: UNA posetila "Mali Pijac" i upoznala Ivanu čija dela vraćaju veru u ljude

Velikim delima pokazale humanost: Sedam žena dobilo priznanje "Milunka Savić"

Gošća emisije "Podne" u okviru kampanje UNA televizije "21 dan zahvalnosti" bila je diplomirana pravnica i motivaciona govornica Jadranka Petrović koja je sa nama podelila svoje iskustvo šta je sve to morala da preživi za svojih 37 godina života. 

"Danas se osećam kao najsrećnija i najzahvalnija osoba na svetu. Ja sam negde primer kako zaista nije važno odakle krenemo, nego je važna percepcija prema 
ranama. Ta zahvalnost nije nešto što nas stavlja u zapećak loše stvari, nego kada iz zahvalnosti prigrlimo svoje rane i kada imamo percepciju da se iz toga uči, da smo sa ranama u teškim situacijama, dobijamo dodatnu vrednost i zaista možemo da transformišemo tu energiju na boljitak i bolji život", kaže nam Petrović. 

Teška dijagnoza potpuno je promenila život njenoj majci. Nakon dijagnostifikovanja da ima tumor mozgra, doktori su njenoj majci predlagali da Jadranku ipak ne rodi... 

"Kada je ostala trudna, našli su joj rak na mozgu koji je metastazirao na abdomenu, prognozirali su da će bolest da bebu 'pojede'. Odlučila je da me rodi i rodila me je kao potpuno zdravu bebu, prirodno. Uvek pomalo živim za svoju mamu, trudim se da se sećam najdivnijih stvari", kaže Jadranka i ističe da je na tome svojoj majci neizmerno zahvalna.

Nažalost, Jadranka Petrović se kroz život susrela i sa vršnjačkim nasiljem, a od svih tih nedaća spašavala se tako što je čitala knjige. Ipak, život je bio dodatno surov, te joj je sa 12 godina uspostavljena dijagnoza - skolioza.

"Bilo je svega, knjige su mi spasile život i moja porodica. Nosila sam midere, utege, to se nije popravilo i morala sam da se operišem i sada živim sa šipkicom i tri šrafa u leđima. Kada sam prošla kroz mnogo rada na sebi bez obzira na teškoće, život doživljavam kao lep put, bez obzira na teškoće koje sam prošla", ispričala je. 

Na operaciji kroz koju je prošla doživela je nešto slično kliničkoj smrti što je ostavilo i pshičke i fizičke posledice po nju.

"Lekari su videli fizičku sliku, ja sam videla izlazak moje duše iz tela, ja sam videla tu duhovnu sliku. Godinama sam imala psihičke probleme, ali sam kroz godine terapije i rada na sebi shvatila šta mi se desilo. Dosta sam razgovarala sa svojim starijim bratom, porodica je jako važna. Maštala sam o svetu koji čitam i pozicionirala sam sebe u budućnosti u takvom svetu".

Jadrankin otac je radio dva posla da bi mogao da prehrani porodicu, a priseća se i da je njen roditelj umeo i da ne jede po pet, šest dana kako bi ona i njena braća mogli da imaju jedan obrok.

"To se dešavalo devedesetih, tata ne voli da se o tome govori. Tati je duplo bilo teško. Moja zahvalnost mom tati je životna, on mi je najbolji drug. On je danas nasmejan, vedar duh sam povukla na njega, on je heroj mog života. On je sada zdrav u 83. godini i ja mogu da mu obezbedim život kakav zaslužuje".

Pre devet godina Jadranka je pod pritiskom svojih problema i boli koju je osećala pokušala da sebi oduzme život.

"Sledeće godine će biti deset godina kada sam otišla da skočim sa mosta, nisam se bavila svojom boli. Ja podstičem ljude da idu na terapiju i da razgovaraju sa stručnim licima, jer mene je to ranije bilo sramota. Odselila sam se u Norvešku, mislila sam da ću pobeći od sebe, da svoje probleme ostavljam iza sebe, ali mi sebe nosimo sa sobom. Bavite se sobom, terapija treba da bude na ponos, a ne sramota. Hvala bogu nisam imala hrabrosti da to uradim sebi, vratila sam se kući sa tog mosta i krenula da radim na sebi", rekla je Jadranka i dodala:

"Pričajte uvek sa nekim ko vas voli, uvek ima neko ko vas voli i može da vas sasluša. Osetite vrednost sopstvenog života". 

Mašta ili stvarnost: UNA pita - kako verovanje u Deda Mraza utiče na naše detinjstvo i odrastanje?

Stručnjaci za UNU o bezbednosti u saobraćaju: Što vozači kritikuju radare koji još nisu pušteni u rad?