"Oluja" joj je zauvek promenila život: Rajka Kesić za UNU o danu kada je morala da napusti svoj dom

Sećanja na srpska stradanja, progon i velike gubitke, i posle mnogo godina žive u mislima onih koji su najteže trenutke ratnih devedesetih osetili na sopstvenoj koži. 

Akcija etničkog čišćenja Srba "Oluja" odnela je mnoge živote, dok je one sačuvane, potpuno i trajno promenila. Kroz avgustovsku kolonu, te 1995. vodi nas Rajka Kesić, koja je sa svoje 33 godine izbegla iz Krajine. 

U Beogradu obeležen Dan sećanja na žrtve "Oluje": Odata pošta stradalima u crkvi Svetog Marka i na Tašmajdanu

Cvijanović: Naša obaveza je da nikada ne zaboravimo stradale i prognane u Oluji

Bol, tri decenije kasnije, budi nekoliko fotografija, porodičnih i sa školskim drugovima. Jedina uspomena koju Rajki "Oluja" nije odnela.

"Bilo je reči idemo u šumu gore dok malo ta akcija ne stane, međutim, kako smo seli u traktore, samo smo išli napred. Jer, celi dan su granate bacali, celi dan oni provoze ranjene, jadne ljude. To sve u čoveku stvara nešto, neki čudan osećaj. Neku tugu i jad. To se šuškalo, u vazduhu se znalo par dana pre da će biti nešto, ali nismo mogli da verujemo u to", priseća se za UNU Rajka Kesić, izbeglica iz Gračaca.

Dan koji je zauvek promenio život

U tom trenutku je četiri posle podne. Granate koje odjekuju još od rane zore sada se čuju sve glasnije.

Kad ste u stvari shvatili da ste na tom putu bez povratka?

"Kad smo došli u Bosanski Petrovac. Ujutru, to je bila tragikomika naša. Mi smo deset maraka plaćali litru vode, da bi ti isti ljudi posle par dana za nama krenuli", kaže Rajka Kesić.

U koloni se mahom ćuti. Ljudi podižu glave samo onda kada vojska iz helikoptera baca konzerve hrane.

Šta ste sve videli u toj koloni?

"Masa ljudi nije znala ni gde ni kako, ni šta, a tek oni ljudi koji su usput slušali da im je neko poginuo, ne znaju da li je neko zarobljen, nema ga, nije se pojavio, da li je uopšte živ...", rekla je Rajka Kesić.

To pitanje mučilo je i nju. Tokom trinaest dana puta nije znala ništa o svom bratu.

"Tad u Ključu kad smo došli, videla sam bratovog kolegu koji je s njim radio i pritrčim da ga pitam gde mi je brat i on kaže zadnje što znam je da se vratio u Gračac. To je bilo, užasan osećaj, ja vam ne mogu opisati. I onda drugi mi kažu ne sekiraj se, on je prošao sa vojskom za Beograd", objašnjava Kesić.

Beograd tog leta, srećom, spaja porodicu Kesić. Iako brzo bivaju radzvojeni, vezuje ih pomisao da je najvažnije da su svi preživeli.

"Mama i tata na jednu stranu, brat je povučen u Borovo naselje, ja sam otišla u Kotež da stanujem. Ja sam bila 25 godina podstanar. Kad si došao, morao si da kreneš i da se boriš da radiš, bilo šta i bilo gde samo da preživiš", objašnjava ona.

Pre tri godine, uspeva da dobije krov nad glavom putem programa stambenog zbrinjavanja za izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Iako vodi normalan život i dalje se ne oseća prihvaćeno.

"Sad je malo mirnije, ipak imaš nešto svoje, al i dalje vodiš borbu jer moja oluja nije bila 1995. godine, ja i dan danas uvek imam neke oluje, ali borimo se, stojimo na nogama", priča Kesić.

U Rajkinom svedočenju nije bilo suza. Ne zato što je s vremenom manje boli, već zato što sada o svojoj sudbini govori kao mnogo jača i hrabrija žena.

Šta ste jutros uradili s obzirom na to da je 4. avgust?

"Ništa, baš ništa. Evo 31 godinu taj dan koristim, kad god mogu, da ništa niti plaćam, niti radim, uvek sam tražila i slobodan dan i sve. Prosto, jednostavno, ne može čovek...", navodi ona.

I tako će, kaže Rajka, biti zauvek. Jer, tamo gde ste svoji na svome, život bi sasvim sigurno izgledao drugačije. Ako ništa drugo, kafa ne bi ostala nepopijena.

Crnogorski diplomata na proslavi "Oluje": Podgorica ponovo ima predstavnika u Kninu

Dodik povodom godišnjice zločina u Prebilovcima: "Ne smemo dozvoliti da se zaboravi stradanje Srba"