"Posle 27 godina i dalje se stresem na zvuk sirene": Snežana Vukadinović za UNU o porođajnim danima usred NATO agresije

Prvi april 1999. godine, i deveti dan bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije za Snežanu Vukadinović iz Kraljeva bio je sve samo ne dan šale. Dvadeset sedam godina kasnije, i dalje se strese na zvuk sirena koje su pratile rođenje njene ćerke Natalije, kao i još 14.390 dece, koliko ih je ukupno rođeno od 24. marta do 10. juna te godine - pod prigušenim svetlima, dok su avioni osvetljavali nebo.

"Nisam osećala strah porođaja, nego sam više osećala strah šta će biti. Emocije su mi se nekako pomešale: strah i briga, ne toliko za mene, nego za decu i bebu koja treba da se rodi u toj bolnici. Tamo su ljudi bili uznemireni, doktori su se šetali, svetlo je bilo prigušeno. Porođaj je tekao, bilo je napeto, doktori su prolazili i odlazili. Bebe nisu bisu bile sa nama kad sam se porodila, nego su bile u boksevima, gde se čekalo da, ako dođe do bombardovanja bolnice, bebe budu evakuisane", rekla je za UNU Snežana Vukadinović.

Na rođendan joj stradalo 16 kolega sa RTS-a: Duška Vučinić se prisetila bombardovanja

Podvig: Zoltan Dani se za UNU prisetio kako je tokom NATO agresije oboren "nevidljivi" F-117A

Srećom, do najgoreg scenarija nije došlo, pa je Snežana sa svojom novoroođenom ćerkom, već posle tri dana puštena iz bolnice. Osmog dana, nakon što je pogođen vojni poligon u Kraljevu, sa dvoje male dece i bebom odlazi u Aranđelovac, a suprug u vojnu službu. 

Dvadesetak dana kasnije vraća se u svoj grad, gde ne koristi sat, već joj sve aktivnosti oko odgoja bebe i dvoje dece diktiraju sirene za vazdušnu opasnost.

"Pod stresom sam i sad kad čujem neke sirene zato što je, i kad sam išla da se porodim, to bilo pod sirenama. Samo to preživljavanje tih dva meseca dok suprug nije bio tu, sama sa decom i sa malom bebom bilo je strašno", ističe Snežana Vukadinović.

Kako Rusi vide NATO bombardovanje 1999: "U srpskom narodu živi sećanje na to krvavo proleće"

Njena ćerka je danas, ponosno priznaje, hrabra, dvadesetsedmogodišnja devojka koja, dodaje, kao ratna beba, nije mogla da bude drugačija. A taj prvi april, kaže, nikada neće zaboraviti.

"Meni je to urezano i ja to ne mogu nikad da zaboravim. Ipak, tad mi se desilo i nešto lepo. Tad, kako sam dobila neku jačinu i hrabrost, a čini mi se sad – ja to ne bih mogla da izdržim ili bih se plašila. Ali, tad jesam. Kad znaš da si jedina, pa moraš da izdržiš. Sama si, hrabriš sebe, gledaš decu", govori Snežana Vukadinović.

I boriš se, dok su sirene krojile dane i noći, a strah bio svakodnevica, život nije stao. Naprotiv. Rađao se. Nazivali su tu operaciju "Milosrdni anđeo", ali milosti u tih 78 dana nije bilo. 

Uprkos ožiljcima, ostala je snaga koja je jednoj majci dala hrabrosti da donese život usred razaranja. I, na kraju, samo se to računa. Jer život koji se rodi uprkos svemu – već je pobedio. 

Bocan-Harčenko za UNU: "Agresija 1999. srušila međunarodno pravo, na Bliskom istoku vidimo posledice"

Godišnjica NATO bombardovanja Srbije: Sećanja duga 27 godina ne blede