Serijal "Godina bola": Priča o dobroj vili Adriani Dukić koja je maštala da deki izleči srce

U Beograd se doselila iz Pariza i od tog trenutka je bila srećnija nego ikad. Mlađem bratu i sestri je bila druga majka, a sanjala je da jednoga dana završi medicinu i deki izleči srce.

Život četrnaestogodišnje Adriane Dukić prekinut je 3. maja kao i životi još osam njenih drugara i čuvara Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" koju je pohađala.

Serijal "Godina bola": Priča o anđelu koji nad nama bdi - Angelina Aćimović

U priči o njoj posetili smo njenu "kuću sreće" u Mramorku i mnogo bolje upoznali devojčicu koja je ovaj svet prerano napustila.

“Naša zadnja šetnja, bile smo na Fruškoj gori i bila je tu neka staza od 8 kilometara i sećam se da nije htela da idemo tu, jer kao i svaka tinejdžerka to je za nju bilo smaranje. Ali ja sam je te nedelje podigla iz kreveta i otišli smo sa mojim bratom i njegovom ženom i odradili tih 8 kilometara i ona je bila presrećna, baš je bilo lepo taj dan”, seća se Adrianina majka Biljana dok lista zajedničke fotografije i nastavlja sa sećanjima:

“Imamo sliku kako smo srećni u autu, mnogo mi je teško sada da gledam u retrovizor, jer kad pogledam vidim jedno mesto prazno i uvek će ostati prazno. Slike sa rođendana, njih troje kako sa tatom slave 41. rođendan njegov. U Mramorku, u kući sreće, smo slavili sve i rođendane, Božić, Uskrs, sve smo imali ovde”.

Na kapiji kuće u Mramorku, gde je boravila Adriana kod bake i deke, sada je umrlica. U dvorištu se više ne čuje devojčicin osmeh, ali tu su sve njene stvari i pregršt uspomena.

“Ova kuća više nikada neće biti ono što je nekada bila. Ostalo je dvorište gde se igrala, ostali su njeni bicikli, trotineti, njene mede, sve njene uspomene. Gde god se okrenem vidim nju”, kaže baka Olgica Paunović, a deka Antonije dodaje:

“Ovo je bila kuća sreće, napravljena za moju decu, da oni budu srećni, a ja da uživam i da budem srećan pored njih. Nisam verovao da ću da doživim da na ovakav način pričam o mojoj unuci, moram priznati da mi je teško. Danas je kuća sreće okrnjena, krila su nam slomljena”.

Madmazel Adriana... Tatina mezimica, a mami desna ruka. Februara 2009. godine u porodicu Dukić unela je radost, kakvu donosi prvo dete. Nije prošlo mnogo, a ona je postala zaštitnica i dobra vila, na koju su ukućani uvek mogli da se oslone.

“Volela je život, baš je volela, bila je blesava, šaljiva, uvek za neko dobro zezanje.Nešto je bilo urođeno u njoj da možemo da se oslonimo na nju, od malih nogu. Kad se Danilo rodio imala je 2 i po godine, a kada se rodila Marina 3 i po, bila je još dete, ali je nekako uzela tu ulogu starije sestre i bila je pomagač. Bila je druga mama u kući, niko nju nije terao na to, ali jednostavno je to sama osećala. Čuvala ih je, nekad kad sam ja na telefonu, a šetamo, ona povede računa o njima, gleda gde su, brinula je o njima. Ne mogu ni da objasnim kakva je bila, to je nešto njeno, u njoj posebno”, kaže majka Biljana, a to potvrđuje i baka Olgica:

“Uvek je vodila računa i gledala gde su joj brat i sestra. Sve što je ona radila, oni su radili za njom, bila im je kao mama. Bila je odgovorna, ozbiljna devojčica, poslušna, imala je dušu i srce puno života”.

U porodici Dukić je odlaskom Adriane na nebo ostala velika praznina, velika emotivna bol što te divne privržene devojčice više nema. Što tog malog-velikog srca i čoveka nema da ih vodi i da zajedno žive lepši život.

“Uvek nas je sve štedela, pazila na nas, ali tek nažalost kada je otišla, tek smo videli šta smo izgubili. Nekako je ostavila toliku prazninu, tek vidim sada šta je ona sve činila za nas, sve je radila samo da nas štedi, da mi ne brinemo kada dođemo sa posla, da ne moramo da radimo, sve je ona to pazila”, kaže za UNU Adrianina majka.

Pregršt fotografija čuva od zaborava lepe trenutke koje je porodica Dukić provela zajedno i sve one trenutke sreće koje je Adriana za svojih 14 godina proživela na ovom svetu.

“Ovaj zadnji period njenog života, ona je ušla u te neke godine života gde sam ja zaista bila njena najbolja drugarica. Mogla je sve da mi ispriča, a i ja njoj. Baš je onako bila šaljiva i vesela i zato smo imale taj odnos u zadnje vreme, kao drugarice dve. Imam fotografije sa zadnjeg mora, nas dve kao drugarice, sa zadnjeg ručka. Volela je suši da jede, omiljeni ručak, sok od maline je bio omiljeni i nas dve, eto tako smo uživale”, lista majka Biljana fotografije na kojoj je Adriana nasmejana i uživa:

“Dve nedelje pre tragedije je išla u Pariz na 18. rođendan kod naših prijatelja i imamo fotografiju sa aerodroma, kad sam je ispraćala, prvi put je tada putovala sama. Bila je na tom slavlju i videla sve njene drugare sa kojima je odrasla u Francuskoj i vratila se sa željom da trenira folklor, jer tamo svi treniraju folklor. Kaže ‘mama ocene mi i nisu neke, ali hajde od septembra da krenem ponovo na folklor’, ja sam bila presrećna zato što je jako bila talentovana za igru. Folklor joj je baš onako lepo stajao”.

Adriana je u Parizu, iako najmlađa u folklornom sastavu, svoje mesto imala i igrala je svaki koncert. Borila se i izborila za mesto u ansamblu i uživala u igri. Baka i deka kažu da je njihova Adriana “bila rođena da igra.

Gledajući je na svim fotografijama, video snimcima, tim čuvarima uspomena, sve se više čini da su joj čak i oči igrale. A dok je plesala, maštala je: o novim modnim kombinacijama, o putovanjima, o tome da jednoga dana postane doktorka.
“Prvo je htela da bude tinejdžer, dete, da se zaljubi, da doživi te neke stvari koje nažalost nije stigla. Htela je da izlazi, da se veseli, volela je da sluša muziku, da igra, da pleše stalno. Uvek je govorila da će onda da postane doktor, da izleči deku, to je stalno govorila. Deka boluje od srca i onda je ona htela da izleči deku i maštala je da bude doktorka, e sad…”, seća se Biljana.

Devojčica koja nije skidala osmeh sa lica rođena je u Francuskoj. Parižanka, srpskog porekla, radovala se svakom raspustu, jer je to značilo da će nekoliko meseci provesti u kući sreće u Mramorku. Kada su roditelji doneli odluku da se trajno dosele u Beograd, njenoj sreći nije bilo kraja.

“Moj muž je uvek maštao o Srbiji, on je uvek imao želju da se vrati, ja sam više bila fleksibilna, volela sam da živim i tamo i ovde, imala sam svoj posao, tamo smo svi rođeni, tako da je to bila navika. Ali hajde čoveku treba promena i što da ne, to nam je bila neka avantura, pa ako nam se ne svidi uvek smo imali gde da se vratimo. I onda smo pre tri godine imali neku priliku i tako smo došli u Beograd, međutim zadesila nas je korona i decu smo prvo upisali u privatnu školu, nisu znali lepo srpski, nisu znali ćirilicu, taman su tamo to malo naučili, pa mi je neko preporučio Ribnikar. Nisam znala ni šta je ni koja je to škola, nego zbog francuskog jezika, da bi im bilo lakše. Njima se odmah dopala ta škola, drugari i puno dece”, priča nam Adrianina majka i nastavlja:

“Mislim da su je brzo svi prihvatili, jer njima je svima bilo interesantno to što Adriana nije lepo pričala srpski, ali je zato pričala francuski i onda je to njima zaista bilo interesantno. Sa Angelinom ima sto slika i snimaka, njih dve su bile Ruskinja i Francuskinja, tako su se zvale. Našle su se njih dve i koliko god da je tužno, srećna sam jer znam da su njih dve gore zajedno, nekako mi nije sama. Ona je jako bila srećna, jedino što se ne kajem jeste to što je ona ove zadnje tri godine možda provela najbolje tri godine njenog života, imala je slobodu, našla se, imala je društvance, Mitićevu rupu, Tašmajdan, tržne centre, to tamo nije mogla. Nije imala takvo društvo, nije imala gde tamo, nismo je puštali to da radi tamo, ovde je bila slobodnija i zato je imala tu neku radost”.

Vikend pre tragedije Adriana je provela sa svojom majkom Biljanom, u šopingu i radosti, sa mnoštvo planova i želja u glavi.

“Taj vikend smo išle u tržni centar, planirali smo da za moj 40. rođendan u julu svi nosimo belo i ona je baš tada našla sebi šta će da obuče, kupila je belu haljinu, štikle, sve belo. Mogu da kažem da je otišla srećna, zadnji put sam je videla srećnu i sa tim njenim osmehom”, seća se Biljana dana pred tragediju, kao i baka Olgica:

“Radovala se maminom rođendanu, pripremala je sve, kupila šta joj treba. Zvala me je 2. maja da mi pokaže šta je kupila, ja joj kažem sve ti je to divno sine, samo ne znam kako ćeš na štiklama ići, ona meni kaže - pokušaću bako. Nije bila još odrasla, ali bila je onako prava devojčica, to je zadnje što sam se sa njom čula”.

Već sledećeg jutra više nije bilo razloga za smeh, anđeoska krila Adriane Dukić i njenih osam drugara i čuvara Dragana sklopljena su zauvek.

“Trećeg ujutru sam na televizoru čula da se sve to desilo u Ribnikaru, u odeljenju 7/2, odmah sam nazvala zeta i pitala ga da li je čuo, on mi je rekao da je u Pančevu i da ide za Beograd, jer je čuo. Onda sam pozvala zaovu i rekla da je moja Adriana ubijena, nisam znala da li je, ali sam imala taj neki osećaj neverovatan. Oni su svi došli odmah i na kraju su nam javili da je nema, da smo je izgubili, nešto najmilije što smo imali izgubili smo”, kaže kroz suze baka Olgica Paunović.

“Od tog dana meni je dolazio jedan narandžasti leptir, dva dana je bio na zavesi, spavala sam u njenoj sobi, u njenom krevetu i jedno jutro, na dan sahrane, kada sam ustala, taj leptir je samo prošao kroz mene, kao da kaže tu sam. To je neverovatno”, ispričala nam je Adrianina majka.

Da je mogla, Adri bi nam sigurno dala još mnogo povoda za priču, ali 14 godina nije bilo dovoljno da ostvari sve ono što je želela.

“Kada odem na groblje, ja je pitam ‘a šta sad tebi baka da priča, šta da ti baka kaže, kad je samo tuga i bol ostala.’ Nemam šta da joj ispričam, to ne može da se preboli, ni da se prežali. Ne mogu da verujem da je nema, čekam da je vidim na kapiji, da me pita bako kako si, da mi kaže vodiću te u Tursku kao što mi je uvek govorila. Ne mogu da je zaboravim, to nema šanse, jedan deo srca mi je otišao sa njom”, kaže baka Olgica.

Na raskršću njenog detinjstva ostala su sećanja. I samo jedina želja - da njen lik, glas i osmeh nikad ne budu zaboravljeni.

“Kažu da vreme leči sve, ali vreme te uči samo da živiš sa tim, a svakim danom je sve teže, svakim danom je sve gore. Sad svaki rođendan, svaki događaj, nešto što je ona volela, evo mi živimo, i ja i Olgica u tim njenim uspomenama”, iskren je deka Antonije Paunović.

U Sabornom hramu Sveti Sava u Parizu Adriana će dobiti svoj lik kroz oslikavanje zidova te bogomolje, biće u liku jednog anđela koji lebdi iznad Svetog Save i koji na jednom brodiću, koji simboliše crkvu, putuje i peva himnu Presvetoj Bogorodici.

“Po tome će moje dete večno biti zapamćeno, jer malo je bila na ovom svetu, ali je za ceo život tu. Mislim da je zaista bila posebna po nečemu, nikad ni ja neću saznati po čemu, ali mislim da je imala toliko kvaliteta da je mogla da bude veliki čovek”, kaže za kraj razgovora Adrianina majka Biljana. 

Nakon epizode o devojčici Adriani Dukić u petak 3. maja u 21:50 sati emitovaćemo specijalno izdanje emisije "Reaktor - Ribnikar” sa Slavkom Beleslinom. Ako ste propustili neku od epizoda serijala "Godina bola", možete ih pogledati ovde.

Serijal "Godina bola": Priča o ubijenom malom princu - Andrija Čikić ne sme biti zaboravljen

Serijal "Godina bola": Ovo je priča o ubijenom čuvaru u Ribnikaru - Draganu Vlahoviću

Gledaoci u Srbiji UNA TV mogu gledati putem kablovskih operatera: MTS Iris (na poziciji 126), m:sat (128), Supernova (na poziciji 26), Orion Telekom (na poziciji 11), BeotelNet (na poziciji 11), Yettel Hipernet TV platforma (na poziciji 14), na teritoriji Beograda - GRADSKA TELEVIZIJA na poziciji 11 set top box alotment Avala, Xplore TV (na poziciji 10), ST Cable – Sat Trak (na poziciji 47), KBC NET (na poziciji 11), NEXT (na poziciji 24) i Jotel (na poziciji 27).

Gledaocima u Bosni i Hercegovini UNA TV je dostupna putem m:tel (na poziciji 22), Supernova (na poziciji 19), BlicNET (na poziciji 19), Elta Kabel (na poziciji 19), Telrad (na poziciji 19), KALDERA KDS (na poziciji 19), Telemach (na poziciji 69), HS Kablovska televizija (na poziciji 69), HKB Net (na poziciji 69), M&H Company (na poziciji 69), BH Telecom (na poziciji 54),  MUX D digitalno emitovanje (na poziciji 2), HomeTV- Eronet (na poziciji 30), TXTV (na poziciji 168), mSAT - Lista 1 (na poziciji 120) i Lista 2 (na poziciji 66), MAX TV (na poziciji 20), WIRAC (na poziciji 22), TERC KTV (na poziciji 130), MEDIASKY (na poziciji 25), AMBNET (pozicija 12), Stokic KDS (na poziciji 24), Miss KDS (na poziciji 202), KDS Ortak (na poziciji 35), Logosoft (na poziciji 630), DINNET (na poziciji 30), KTV E-G-E (na poziciji 12), Global IPTV (na poziciji 9 u Federaciji BiH i na poziciji 4 u Republici Srpskoj), ZipZap IPTV (Zenica) na poziciji 23, dok je gledaocima u Crnoj Gori dostupna putem MTEL ME (na poziciji 112).

Održana sednica Radne grupe za Memorijalni centar u OŠ "Vladislav Ribnikar" - "Buđenje"

'Pitanje "zašto" nikada neće dobiti potpuni odgovor': Đukić Dejanović o godišnjici masakra u Ribnikaru