Tajna čuvana 27 godina - ovako je naš slavni odbojkaš Željko Tanasković jednom Dači promenio život

Ova priča nikada do sada nije bila u medijima, a traje već 30 godina. Radnja se dešava u Beogradu u naselju Braće Jerković. Bio je to naizgled običan susret našeg najboljeg odbojkaša i u to vreme deteta koje je odrastalo u Domu za nezbrinutu decu. I baš taj običan susret, pretvorio se u sudbonosan. 

Dalibora Petrovića biološki roditelji ostavili su kao bebu. Kao dečačić bio je Zvečanskoj, a onda i Domu "Jovan Jovanović Zmaj" u kom je živeo sve do 18 godine. Susret ni manje ni više već sa Željkom Tanaskovićem potpuno mu je promenio život.

"Ja sam umro, a on je živ, jer njegovo srce kuca u meni": Ovako je Goran uhvatio poslednji voz za život

Iako ga papirološki nikada nije usvojio, iako javno o svom Dačoniju nikada nije pričao na ovaj način prvi put posle tri decenije svoju životnu priču rekao je našoj Jasni Đurović u emisiji "To je život". 

Da su birali među hiljadu imena, takvo ne bi našli, a ovim koje su mu dali, ko god da je kumovao, odredili su mu ne samo život već i sve u životu. Od te 1982. godine kada se rodio kao zdravo, ali neželjeno dete svom ocu i svojoj majci, učili su ga ne samo da bude dalek, već da se i onoliko bori. Zove se Dalibor Petrović, majka mu je Pavlović, otac Marinković, a ni od jednog ni od drugog nema prezime, nego od očuha.

Umesto da odrasta sa braćom za koje zna da ih ima, odrastao je sa 120 nepoznate dece. Igrom slučaja i sudbine svi zadešeni na mestu gde nikoga i nikada nisu mogli da nazovu ni mama ni tata. Dobio je i izgubio mnogo toga, ali  najvažnije nije imao...

"Rođen sam na Rabu u Hrvatskoj, onda sam tamo kao beba usvojen u Italiji, u Đenovi. Tamo sam dobio temperaturu i ti ljudi su me vratili u Srbiju, u Zvečansku, a tamo sam bio do moje 6. godine. Onda sam prešao u Dom u Braće Jerković i tu je krenuo moj život, tu sam bio do svoje 18. godine", kaže nam Dalibor na početku razgovora. 

Otac više nije živ, ali majka koja je ostavila Dalibora još kao bebu, za nju je bolje da ovu priču ne vidi i ne pročita. Njen sin danas ima i oca i majku, ima porodicu koju je on izabrao i koja je izabrala njega.

"Nikada nisam gledao te formalnosti, on je prihvaćen od strane mene i moje porodice. Njemu je bila potrebna papirološka priča da on bude faktički moj sin, ali on je više od toga i bez tih papira", jasan je u svom stavu naš proslavljeni odbojkaš Željko Tanasković. 

Ovo  je jedna od najvećih priča ikada, jedna od najlepših priča ikada, bez obzira na činjenicu što je i teška i tužna istovremeno. Naš najbolji odbojkaš i domsko dete sreli su se slučajno pre 30 godina i od ljudi koji jedan drugome nisu bili ništa danas su jedan drugome sve.

"Uvek sam govorio - Dačo nemoj, nema potrebe da ovo što smo mi da to plasiramo u javnost. Prosto ja to nisam uradio iz razloga da bi se o tome čulo. Verovatno će i mnogi gledajući ovu emisiju pustiti suzu, jer Dača je neko ko iskreno govori o tome šta misli. Pretpostavljam da dosta govori o meni i mojoj porodici", iskren je Željko, dok Dalibor dodaje: 

"Više volim da pričam o njemu nego o svojim roditeljima i to je prava vrednost osobe kakvi ljudi treba da budu danas. Upoznao sam oca i majku, samo me je zanimalo da vidim ko su i šta su i da bar znam neku priču. Nisam uspeo da saznam tu priču, otac je nažalost mrtav, a majka je još uvek živa, ali ne želim. Majka je trebalo da mene nađe, a ne ja nju. Nisam ja sahranio oca, ali sam išao na sahranu, njega je sahranila maćeha i njen sin, zato što su oni dobili stan i kuću od njega. Otac meni nije ni metlu ostavio, da je barem metlu, pa da kažem to mi je od oca, ništa. Oprostio sam svima, ja nisam od kamena", kaže nam Dalibor. 

Neverovatna priča  Dalibora Petrovića ima više početaka, ali ima i logične i nesrećne i srećne krajeve. Ko je on danas i šta čini danas to je tek film za sebe, jer ne samo da o njemu govori ministar sporta Zoran Gajić, ne samo da ga znaju i poštuju u svim institucijama, već je pre svega izrastao u velikog čoveka. U njegovoj kući i pod njegovim krovom danas je mladić kog je spasao sa ulice. 

"Najveće bogatstvo je da imaš dobro srce, nije sve u novcu. Eto vidite mene je Željko isto tako gledao i savetovao i ja to sada prenosim drugima -  njegovu dobrotu. Bitno mi je što sam pored Željka, a sada i ja imam još jednu osobu koju mnogo volim, to je moj Zoki. Njega sam doveo kod mene da živi, on je isto dečko koji je odrastao u domu". 

Dača nije bio na ulici, ali to je lako moglo da se dogodi. Nije - i to baš zato što je sreo njega. Jedan trening, jedna poklonjena lopta i tako je sve počelo... 

"Taj momenat te 1997. godine kada sam ja krenuo na trening, izlazeći iz zgrade u kojoj sam živeo, ispred zgrade je bio Dača sa svojim drugarima. I onog momenta kada me je pitao mogu li sa tobom na trening, ušao je sa mnom u kola i evo do dana današnjeg nije izašao iz naše kuće i on je deo naše porodice. U tom momentu nisam znao da je iz Doma, ali kroz priču sam saznao da jeste i onda mi je tek bilo draže što je sa mnom. On je odlazio sa mnom na treninge, tu je bio prihvaćen od strane mojih saigrača. Mislim da nas je sudbina vezala, razmišljam puno o Dači, prosto kad se nešto desi spontano i kad je iskreno, kad se gradi, onda je to sudbinski. Prosto mislim da je ovo između Dače, mene i moje porodice u stvari sudbinska veza i verovatno je neki signal, mi verujemo u nešto odozgo, u Boga. Dača je definitivno sudbinska veza mene i moje porodice", seća se Željko, a i Dača:

"Video sam ga tada i zamolio sam ga da idemo na trening, on nije znao ko sam, šta sam, znam samo da mi je taj dan poklonio loptu. Zvao me je da dođem kod njega, upoznao sam mu ženu, oca, majku i tada mi je kupio patike. To je jedan početak, vodili su računa o meni. Ja se osećam kao njegov sin."

Neizostavni deo ove priče bila je i Željkova supruga Ksenija Tanasković. 

"Dača je tada otprilike imao 12 godina i on ga je čekao svako veče ispred zgrade, njemu je bila čast samo da uzme torbu od kola da donese do zgrade. Dolazio je kod nas, mi smo ga hranili, oblačili, jednom mu je Željko kupio najk patike. Kaže Dača nemoj molim te najk kupi bilo koje druge, ali Željko je hteo da mu priušti one koje nikada nije imao. Kupi on njemu te najk patike i njega posle u Domu istuku i skinu mu patike, to je sve nekako bolno iskustvo, ali Dači to nije bio problem što je pretučen, nego što su mu skinuli patike koje je njemu Željko kupio ", priseća se supruga Željka Tanaskovića Ksenija Tanasković. 

"Ksenija i ja smo živeli u Braće Jerković, u to vreme smo se zabavljali i na neki način je on bio deo te priče, kad smo se venčali Dača je bio hit na našoj svadbi", kaže Željko, a detalja se prisetio Dača:

"Kad su se uzeli, kad su pravili svadbu u Lučanima, on je došao u Dom da pitaju da me vodi na svadbu, to je bio najlepši momenat. Odveo me je, kupio mi je garderobu i doveo me je na svadbu i mogu da kazem da sam bio glavni gost. To su bili najlepši trenuci i kad su dobili prvu ćerkicu Unu, ja sam je čuvao kad je bila mala, kad vam neko ostavi dete to znači da ima poverenje u vas. Nisam se ja njemu odužio, ja njemu ne mogu da se odužim za ceo moj život koliko je on meni pomogao, ne samo on - cela njegova porodica, mogu samo da stavim kao ikonu sliku njegovu." 

Neverovatna priča porodice Radanović: Keruša Dena je nakon 139 dana lutanja našla put do svojih vlasnika

"Dačoni, to je moj Dačoni, moj Dačoni"

Mali Dača bio je sastavni deo ne samo Željkove porodice, već i čuvene odbojkaške reprezentacije. U to vreme selektor, danas ministar sporta Zoran Gajić seća se kako je sve izgledalo.  

"Ta reprezentacija Jugoslavije, čuvena od 1995-2002, dok sam je ja vodio on je bio non-stop prisutan sa nama i na treninzima koji su se provodili u Beogradu i u hotelu gde smo bili i po šest i po meseci. Na početku sam mislio da je on neki Željkov rođak, kasnije sam tek saznao celu priču. Cela priča je bila takva da svaki normalan čovek bi odreagovao samo i isključivo pozitivno na njega", govori Gajić i dodaje: 

"U suštini to je jedna nesrećna životna priča, da je dete ostalo samo i druga stvar koja je plus u toj nesreći, što postoje ljudi kao što je Željko Tanasković. Bio je tada mlad, neoženjen, a koji je odreagovao tako kako kako je odreagovao, sa veliki razumevanjem, sa velikim milosrđem. Ta osobina milosrđa, brige za unesrećene se javlja ipak malo kasnije u životu i pre svega kad je čovek ostvaren. Ne znam ni ja kako bih to mogao da ispričam, ali poznavajući Željka i unutar ekipe i van ekipe, to me uopšte ne iznenađuje, on je čovek koji ima širinu, on je čovek šireg pogleda na život. Željko tada nije imao ni svoj stan, on je tek krenuo u insotranstvo da zarađuje od odbojke, tako da on nije imao ni višak, ni finansija, ni viška emocija u smislu da je ostvario svoju porodicu, pa je imao svoju decu, pa eto sad može da uzme još nekog. On je bukvalno bio sam, tako da je taj potez po meni još više dobio na snazi i taj potez pre svega pokazuje Željkovu veličinu kao čoveka".  

Priča ovih divnih ljudi ima dimenziju više, ali nimalo slučajno ćućete je tek na kraju. Podigli su ga na noge, othranili i bukvalno, vaspitali i napravili čoveka. Gde god da je Željko išao i radio Dača je bio uz njega, pa je tako i danas jedna od ključnih figura u Savezu za školski sport Srbije. Koga god da pitate za Daču, uvek će svi reći samo i isključivo sve najbolje. Ali i da to nije tako tipično za domsku decu, odakle je izašao pre više od 20 godina.

"Kada sam bio u domu, tada nismo imali igralište i uvek mi je bila želja da pomognem toj deci da imaju ono što ja nisam imao, da se deca bave sportom i to mi je najveća želja bila, da napravim to igralište. To sam i uradio hvala Bogu. Prikupili smo sredstva i napravili smo igralište u Domu za nezbrinutu decu."

Dalibor je danas čovek koji ima svu ljubav sveta i neko ko to ume da širi i deli. Posebno sa svojim Zokijem, kojeg je sklonio sa ulice i darovao mu neki novi život. 

Hrabra ispovest Sandre koja živi sa HIV-om više od dve decenije: 'Mislila sam da budem narkomanka malo'

Milan živi sa erekcijama koje traju i po 28 sati: Masturbira minimum pet puta na dan i tako 40 godina