'Jovan od Zrenjanina': Život u gradu bez pijaće vode

Gorući problem koji se ne rešava već se samo odgovornost prebacuje sa jedne stranke koja je na vlasti na drugu, sledeću. Naučili su Zrenjaninci da žive bez osnovnog ljudskog prava, naučili su da dnevno ostave i po dvadeset hiljada evra za kupovinu pijaće vode.

Šta sve čovek može istrpeti, vidi se na primeru ove varoši u Vojvodini. Bivši radnik u fabrici vode Zrenjanin, Jovan Milekić, je samo želeo da napokon njegov grad dobije pijaću vodu.

Revnosno je sa svojim kolegama radio, samo da bi i njegovo dete osetilo kako je piti vodu direktno sa česme, sve do kobnog dana, kada je došlo do eksplozije u fabrici, a Jovan skoro ceo izgoreo.

"Taj dan je bio kao i svaki drugi. Treća smena. U jednom momentu mi je samo vatra bila ispred očiju, goreli smo živi, valjali smo se dole po betonu, gasio se rukama i mislio sam da je kraj. U tom momentu ti je porodica ispred očiju, kraj, izgorećeš živ,"priča Jovan.

Da se stvari ne propuste skroz letargiju, pobrinula se ekipa okupljena oko "Zrenjaninske akcije", koja je počela da organizuje proteste, da ukazuje na probleme u gradu, kojem ne smeta da njegovi stanovnici nemaju vodu.

"Postoje ljudi u gradu koji se ne predaju i ne dozvoljavaju da ih neko ubeđuje da je belo crno i crno belo. Mi smo za 'Dane piva' želeli da pokažemo da u Zrenjaninu stvari nisu kako treba da budu. Nije normalno stanje. Poneli smo transparente i na trgu pokazali da želimo vodu. Da bi na nas u jednom trenutku nasrnula nekolicina huligana koji su krenuli da otimaju naše transparente. Rekli su: Šta vi tu tražite? Ovo nije politički skup! Mi nismo ovde zbog političkog skupa, mi smo ovde zbog života", objašnjava Miša Živanov ispred "Zrenjaninske akcije".

Da nam je empatija ostala kao poslednja karika u lancu naše ljudskosti pokazuju primeri iz Zrenjanina. To se ne dešava nama, oni sami treba to da reše, ako žele pijaću vodu što su izabrali ovu vlast.

Ali ta karika empatije je pukla na priči o radniku u zrenjaninskoj fabrici vode, Jovanu. Posle nesreće koja ga je zadesila, firma se zatvorila, on ne može da da otkaz, ne može da ostvari pravo na zdravstveno osiguranje, nema primanja, a glava je porodice.

"Gledam na tv-u, otvorili smo onu bolnicu, napravili smo ovu bolnicu. Sve je to super. A šta meni vredi bolnica kada ja ne mogu da idem kod lekara, ići će ko može", kaže Jovan.

Koliko možemo mi kao društvo da ne marimo jedni za druge i gde je granica naše neljudskosti saznaćete u emisiji "Lice pravde".