90 godina od nacističkog spaljivanja knjiga u Berlinu: 'Tamo gde spaljuju knjige, spaljivaće i ljude'

Pre devet decenija nemački nacisti priredili su u Berlinu prvo masovno, ritualno, spaljivanje knjiga. Manifestacija je organizovana uveče i noću 10. maja 1933, izvesno sa namerom da se postigne i vizuelni efekat.

Nacisti su i inače slične spektakularne skupove, poput bakljada, obavezno organizovali pod okriljem noći s namerom da se time postigne dramatičniji utisak. Te noći, nacistički studenti organizovali su bakljade u više gradova, univerzitetskih centara.

Pozivani su profesori, studenti i drugi građani da ih podrže. Tako je pozvan i Jozef Gebels da se obrati okupljenima. Na lomači se tog 10. maja našlo više desetina hiljada knjiga. Pominje se 25.000 tomova. Velikoj manifestaciji na trgu "Opernplac" (Trg opere, danas Bebelplac) u centru Berlina, prisustvovalo je, procenjuje se oko 40.000 lica.

Obratio im se, oko ponoći, Gebels, tada ministar javnog obrazovanja i propagande, vodeći propagandista Nacističke partije i gaulajter (oblasni partijski zapovednik) Berlina, govorom naslovljenim – "Ne moralnoj dekadenciji i iskvarenosti".

Čitava atmosfera te manifestacije bila je slavljenička, uključivala je muziku, igru, u vatru su ritualno bacane knjige. Bila je to kulminacija akcije koju je vodilo i osmislilo Odeljenje za štampu i propagandu Nemačke studentske unije. To telo je mesec dana ranije, 6. aprila, proglasilo nacionalnu akciju "protiv nenemačkog duha".

Kulminacija je trebala da bude upravo javno, teatralno, spaljivanje dela autora koji su određeni kao dekadentni, razorni, protivni nemačkim interesima.

S namerom da se oslone na tradicije Martina Lutera, odnosno njegov čin postavljanja 95 teza na vrata katedrale Svih Svetih u Vitenbergu 1517. godine, tada kao poziv na akademsku teološku raspravu, nacistički studenti su pripremili - 12 teza.

U njima su stajali pozivi na "čišćenje" nemačke kulture i jezika. Pozivano je na tradicionalne nemačke vrednosti. Isticano je da univerziteti treba da budu središta nacionalsocijalizma. Napadan je "jevrejski intelektualizam" i svetska jevrejska "klevetnička kampanja" protiv Nemačke. Direktno je pozvano na "čišćenje" vatrom.

Drugi veliki istorijski uzor bila im je manifestacija poznata kao Festival u Vartburgu, održan oktobra 1817, povodom tri veka Luterovih teza.

Bio je to skup nemačkih protestantskih studenata okupljenih u sklopu zamašnog nacionalnog poleta nakon konačnog Napoleonovog poraza, što je u nemačkim zemljama doživljeno kao veliki podsticaj. Sastavni deo te manifestacije bila je i lomača na kojoj su spaljivane i knjige. Tada je zapravo uništeno, spaljeno, više predmeta simbolički vezanih za vreme Napoleonove suprematije i tekovine Francuske revolucije pa i, ukupno, 11 knjiga.

Taj događaj, prihvaćen u nemačkoj tradiciji kao velika nacionalna manifestacija, uzet je kao uzor i nacističkim studentima 1933. godine. Studentima u Vartburgu inače kao uzor poslužilo je Luterovo spaljivanje Papske bule 1521. godine.

Kulminaciji akcije 10. maja na Opernlacu u Berlinu, prethodili su upadi nacističkih studenata u više biblioteka odakle su odstranjivane knjige suprotne duhu nemačkog nacizma. Potpuno je recimo razoren bibliotečki fond Instituta za seksologiju, čija je delatnost smatrana posebno razornom.

Bibliotekar Volfgang Herman, član Nacističke partije, objavio je prethodno, 26. marta 1933. spisak, bibliografiju knjiga, koje je, po njemu, trebalo ukloniti iz nemačkih bibliotečkih fondova. Dopunjena verzija tog spiska publikovana je u zvaničnom glasilu nemačkih bibliotekara. Spisak je naslovljen, bukvalno - Popis knjiga koje treba zapaliti.

Ritualna spaljivanja knjiga nastavljena su i posla 10. maja, u 34 univerzitetska grada širom Nemačke, posebno teatralno 21. juna, na letnji solsticij, koji je inače obeležavan u nacističkoj Nemačkoj.

Uništavana su dela onih koji su ocenjeni kao izdajnici, poput Remarka, stranih autora ocenjenih kao neprijatelji, poput recimo Herberta Džordža Velsa, Romena Rolana, zatim marksistička literatura, liberalna, svi oni koji su podržavali Vajmarski poredak, poput braće Man.

Potom sva literatura za koju je ocenjeno da narušava nemačke vrednosti, tradiciju. Dosledno je uništavano sve ono što je smatrano dekadentnim, destruktivnim, čak pacifističkim.

Posebna meta su bili jevrejski autori uopšte. Od onih čije su ideje bile suštinski suprotstavljene nacizmu, kao Ajnštajn ili Frojd, preko neutralnih publicista poput Emila Ludviga ili Štefana Cvajga, pa sve do onih koji su bili velika imena nemačke književnosti kao Hajnrih Hajne.

Upravo Hajne, stotinu godina ranije, kao da je nagovestio nacizam, rečima da – tamo gde spaljuju knjige, tamo će spaljivati i ljude.