Svake godine ista priča o klimatskim promenama: Umesto novca, nerazvijene zemlje još uvek slušaju obećanja

Pre godinu dana, osamnaestogodišnja Greta Tunberg održala je govor koji je najbolje opisao klimatske pregovore i pusta obećanja koja obično čine najveći deo svih COP konferencija.

"Bla, bla, bla...", rekla je ona. 

Ni ova godina izgleda neće proći puno drugačije. Afričke zemlje, zajedno sa Pakistanom koji je jedan od glavnih predstavnika ovogodišnjeg COP-a sada napokon traže od čelnika više nego samo "bla bla bla". Traže ono što im je obećano.

Prethodnim dogovorima, usvojen je budžet od 100 milijardi godišnje za posledice katastrofa koje su u vezi sa klimatskim promenama.

Taj budžet nijedne godine nije isplaćen u potpunosti. Mnoge zemlje, uključujući Pakistan, bez tog novca teško da mogu ekonomski opstati u dobu nove klime. 

Razvijene zemlje, koje su obećale svoj doprinos tom budžetu vešto izbegavaju da to urade.

Taj klimatski budžet se naziva Gubici i Štete, a cela priča svodi se na sledeće – razvijene zemlje su dostigle svoj ekonomski razvoj pomoću industrije, naročito uglja i nafte. 

Nerazvijene zemlje nisu industrijski razvijene, pa stoga ne doprinose mnogo zagađenju atmosfere. 

Celi afrički kontinent recimo doprinosi sa tek oko četiri odsto globalnom zagrevanju. Samo SAD doprinosi sa skoro 20 odsto. Međutim, najgore posledice klimatskih promena osećaju upravo nerazvijene zemlje. 

Zbog toga one sada traže finansijsku odštetu. U protivnom, neke afričke zemlje prete da će i one započeti svoju industrijsku revoluciju zasnovanu na uglju i nafti – što bi celi proces globalnog zagrevanja dovelo do apsolutne tačke ključanja.

Zbog toga je COP27 okružen brojnim protestima – koji sada traže odgovore u delima. Ne rečima.